Tu je maslo i pogača,spremila je za nas mati,
tad nas zove: Ajte dico,
vrime vam je ustajati.
Ustati je nama teško,
a materi bilo nije,
nikad ona ne žali se
i uvik se nama smije.
Neumorno ona radi,
do večernji kasni sati,
a zna dobro da je čeka,
jutrim rano ustajati.
U kužnu tad ulaze,
polusnena naša lica,
izljubi nas, pa upita:
Jesu li se naspavala,
materina draga dica.
Nigdi glasa od nas dice,
niko od nas ne govori,
doručkute, škola čeka,
sa osmihom, mati zbori.
Uvik znamo sve što spremi,
da će nama u slast biti,
poist ćemo sve do kraja
i tek tad se razbuditi.
KATARINA ZOVKO IŠTUK 
Mostar 27. 01. 2019.
