KAD SNOVI BEŽE
Kada snovi negde pobegnu
pa ih svu noć tražiš,
veliki prostor traženja je,
nikako iz njega izaći.
Kroz prozor ulaze svetla grada,
krenem za sjajem
a cipele o asfalt tuku.
U mojim prstima
snovi se pomešali…
Dlanova ispruženih
u osvit jutra polazim.
Osvrnem se na noć što snove guta.
Poneki san zaspao čeka na kraju puta.
Evo ga i sunce na klupi drema,
prve kiše sipe sa vetrom što u kosi duva.
Zagledane oči putuju daljinom…
Praznih dlanova
duša ponela je
sve ono što može dati.
Ljiljana Skelić Vemić
/septembar 2022./
