POJEDEN ŽIVOT
Jedva se usudih da ti se javim,
u očima se skrivao uplašen pogled.
Pojedosmo život kao veknu hleba,
ideje nestale,
beznačajno pretvaramo se.
U žbunu života, leđa si okrenuo.
Sposobnost je magija, biti svoj na svome.
U bledilu sunca jedva te upitah…
Da li si trešnju našu posekao,
duva li vetar sa planine.
Možda je i on promenio pravac
tamo gde sve se misli promene.
Zvezde su nekada
zidove obarale…
Gorelo je sve ispod njih.
Sada te molim
ostavi me samu…
Nije ovo trenutak obračuna.
Ako si odneo deo života…
Ponesi sa sobom i uspomene.
Ljiljana Skelić Vemić
/jul 2018./
DRHTAJ TELA
Na suncu jutra
telo tek probuđene ptice drhti.
Okom sluša huk udaljenih visina.
Putuju oblaci iznad uspavane šume,
šetnja joj vrtoglava dosadila.
Smireno čeka dva jezera
u oči da se uliju.
Da se utopi u njima.
Nikada kišu volela nije kao sada…
U nadolazećoj vodi uči da pliva.
Ljiljana Skelić Vemić
/jul 2022./
