Najstarijon i najmlađen…
Nisan van nikako pripovidala o najstarijen i najmlađen ditetu materinon i ćaćinon ,Anđelki,ćeri,odma nama imentovanon Smilji i sinu Joki…(mojon starijon sestri i mlađen bratu)…
Danas mi pali na pamet…Prođe četersetri godine da se Smilja udala,doklen se mali Joko od četri godne igra u pržini kraj konobe i pojte…
Ucviljena Smilja,suza suzu goni dok je stariji brat vodio niz skaline ,mlađeg nije smila ni pogledat,a kamoli se oprostit,a i kako bi,po vazdan bila s njin…
U kako je ostala pusta Smiljina soba s ormaron i peršon i po posteljon,velkon psihon,kantunalin i crno bilon rizovon televizijon na šimizou…
Meni bilo išton jedanestipo godina a svaćala san sve,sestri bilo teško napuštat rodnu kuću,ža jon bilo žalosnog ćaće i matere (najstarijeg brata smo nesritno izgubili,nije prošlo ni tri lita), a najskoli malog brata Joke…
Na prve injekcije ga nosila (šešnest godina je starija od njega),pa na svetog Antu,na prove za Alku..mali se veza uz sestru Smilju ka da mu je mate…
A ona odredila udavat se,a štaš ljubav je slipa i Bog je tako tijo,i fala mu…
Nekako te subote 73. u ocvalo prolće ,rođak Šara i ja iskoristili prigodu dok je svit ispraća mladu nevistu i gleda ono zeru svata,mi ošli na zaorak barba Đinkanova vinograda povri bunara,al on tankovijast i brz na nogon bijo i ujtio nas u šteti.Ja se uvukla u kuću,među svate a bome jel Šaru Đinkan okrpijo sukon, ni dan danas nisan sigura,a on neće da prizna…
Zamakli svati,oputinon obraslon akacijon a mater niko nije moga utišit za Smiljon…Meni nekako bijo prišniji mali Joko..
Sunce zašlo zagoru a on još prnjcin zavaća grude pržine,nije pristaja prpat se,zacenijo se od plača pa i glavu zagnjurio dol,da niko ne vidi…
Prišla mu ja,i sva u stravu ga pitala oće li kući,da ima sviju galetina i svakavi mendula,i jića i pića ,jerbo Smilja nan se udaje…
Suze mu se cidile niz blido lice i zamrsilo mu ricastu bilu kosu.
Nije me ni zapazio il je činijo fintu, a ja njemu nako tiho ki seka braji:Ajmo u kuću triba jist i leć,voli tebe tvoja Smilja a on će plačnin glason:“Da me voli ne bi se udavala…“Reče to mali a tekon mu četri prošle…
Uculjala san ga gladna i žedna i zaspa je,a sigura san sanjajući svoju Smilju…
Obećala san da će Smilja banit sutra obnoć kad cili svit zaspe i takon je i bilo,fićon dotra svak Smilju a kad nan je banila u sobu u naranćaston đenperu srići našon nije bilo kraja,a tekoli Jokinoj…
Osta iza Smilje vrtlićak ukraj vrtline,di je ona sadila cviće,dugo san Joku vodila,polivačon je zaliva Smiljino cviće,nikomen ga nije da taknit…
Kad mu sadak spomenen samo se mučaljivo potiho nasmije…
Neću duljit,grcan i ja sadak od sićanja,doklen je jopet pržina na iston mistu,Joko odresta a Smiljinon dici je zanavik osta Joko njijove matere..
Bog i čuva, i sve nas,a dragost sićanja kolko got u sebi imala i tuge,uvik razgali…a vi koji me durate, živi i zdravi bili…
Mojon sestri i njezinoj familji puno zdravlja i ćarice i barenko sa svojin Božon još volko u zdravlju i veselju.
U Karakašici,12.svibnja 2016.
Marija Librenjak
