Iz Aninog dnevnika…
Proliće svibanjsko listalo.Zapunčalo krošnje obilatin urodon.Gora se poza zimon opertala…kudiljon nade preduć’ klupko sna.
Linu sridu pratila ćukova pisma i kreket žaba u blagomen sutonu. S okuson rani’ trišanja , pićerinon napojena s izvora mladosti jedne… zašijah oputinon do varoša, nanoge, naravski. Kotul do kol’na,po zadnjon modi, uski, a gori majica na rige, bujne prsi bez rađipeta sprčile i ‘nako cucavu maju. Postole poluotvorene špicoke, boršin crni u desnu ruku met’ila, i lumbrelu je valjalo ponit’,more pljusnit’ svaki čas. …Zamarijala se.Čekale me druge…
Livi je dan, more trevit’ u varošu i momak srca mog, ma ne smin ga ove bote odbit’…Ne’ko slavio rođendan druga Tita i Dan mladosti, a ja se pridružila onizin koji su veršali …Ustani Bane…Ćaća me kaštiga jerbo su me bez mog pristanka učlanili u Savez Socijalističke omladine Jugoslavije…’Ko me pita…, veži konja di gazda kaže…
Deseta ura se primicala, otpratila prijateljice u noćnu u Dalmatinku te šnjimon u Moće popila putnu, prvo tarabase. Kad jedan momak, je vršnjak, al’ oženjen, ‘oće častit’ i ugurat’ me otrat kući starin renolon čet’ri…Opirah se, a on, pravo me se bojiš, nikad ne’š da sideš s’menon. Uzočes pristala, ma koga se ja to bojin , ujtila išton 26 i po lita, fakultet sigurala, krave znan muzt’ usirit’, potkidat’ ispo krava, , plivit’ zaperke,dicu bratovu tendit’, a bome po noći i čitat’ uz šteriku, šta got trevi …
Al’ od rađe ni amenta, nisan bila podobna…
Ekonomija biše rak Rana Hrvatima u merunon Jugi…
Uputili se, al’ ‘misto prema mojon kući Ivan krenijo za Sp’lt.
Zaklinjen ga dicon mu, materon mojon zabriganon, te da me glava boli, ma jok, ujtio ba-ma i otra. Zujanje u glavi bi nepodnošljivo, ujtila san se rukon, vapila da me otra na Prvu pomoć, il’ kući…Zajunio, i kako li, privrni se reno u Dugopolju, je l’ šofer zalužijo u štogot, zašija il’ zadrima…ne znan…
Okr’ća’ se reno ki kartušina po stinon većin od morski’ grebena, ujtila se za radijo i sic… i privrći se, okr’ći se Ane, Boga pitaj ko’lko puta, aj’ reno ferma, je okrenut bijo na krov, al’ iskoprcala san se, Bog čuva’, u zadnji čas, jerbo dimilo iz renola, stra’ me bilo da će planit’.
Pogleda izvanka na šoferovo misto, prazno.
Obazrla se, nigdi žive duše…I ‘tice zamukle.
Zlokobnu mrklu noć parali jauci…Našla ga u lužini, krvava , taman pa u afan. Brže-bolje na put,verala se priko kamenja i drače..Prid očimon svitlaci… bolu iza vruće rane nisan ćutila, jedto mi bi’ neugodno šta su bičve iskidane ziga- zaga. Auta ni za likariju,,ja na sri’ puta, naiša merđo registracije SA…(Sarajevo ljubavi moja…). Odma – nama stali pitajući šta je…pak o’šli po ranjenog , smistili ga na zadnji sic, ja se nekako zbila u ćoši.
Fala čeljadi, di čuli i ne čuli.Bog ji blagoslovio. Istina Bog, tentalo me uteć’, šta će moji kazat, a tekon svit, privrnila se s oženjenin čov’kon?! Ipak je želja za pomoć’ drugomu u nevolji privladala sve te zatucane brenze.
Gonalo me od nemila do nedraga, snimalo, skalala išumitani hulahop, a noge se bilile ki snjig kad tekon zalapta.
Pri’ zoru popušćale injekcije protiv bolova,nisan mogla ni naprid ni nazat, jopet ji zamolila da zovu Prvu pomoć u Sinju. Uto došla Ivanova žena, ruku mi spružila i zafalila jerbo san ćaći nježine dice život spasila. To je za me blagoslov…. I takon me otralo kući.
Ivan osta’ u bolnici.
Zavukla se u sobicu, postelju– prijateljicu svoju , suze kvasile kušin materin s intemelon na kapete,potrpana inbotidon nek’ je vanka sunce upačilo. U duši studen-zima, rđa me pogostila, odrvenila, mlada i zelena….
Jedito mater povirivala, pitala me kućerinon , rane tila i duše vidala.Privijala me povojin dičinjin, natopljenin plemon iz kajina..Kripila molitvon, škropila sveton vodicon bez mire, ‘nako pripanuta…
Sve me prijateljice smetile, i prijatelji, klele me Trećeretkinje i žene lakog morala, da san kurva jerbo san sila s tuđin čov’kon. (Ne kaže se beznike da kurva ima i oči i rič…).
Iza svake ćoše rožinon petale i pačile u me.
Modrice pomalako od lile pritakale se u drap farbu i po licu ka’ i cilon tilu. Ne’mo’š noge ispopruž’t. Najteže mi bi šta me ni jedina sestra nije obašla, a ne zamirin, ‘ko će znat’ šta je urtalo?.
Mlađi brajo cmizdrijo ispri’ vrata…
Za pe’- šest dana, od moje čame, uveče’ , doklen se širijo nosnicon m’rlis lipa kroz otvorenu ponistru , ne’ko baca piljke na nakekerenu staru škuru.
Bi prijatelj…Dražen…jedini od sviju, skopčala san da san metila u glavu kakon iman prijatelje, a osta jedan. Evala mu, na muci se poznaju junaci.
Poćirila, navukla monturu iz ormara, šta je prvo trevilo i cotajuć’, ruku pod ruku, odve’ me moj prijatelj na Hipodrom, mlađariji nema kraja, škanji krcati ….
Nježni titraji gitare umivali curske čežnje..”.Jedina moja..”.dragi dragon ispo’ glasa verša odu ljubavnu …na rastanku….
Jesu se zvirili isprve, ki da san kužna.
Dražen, prijatelj moj, ćunka za cure, a bome i momci mu zavidili, kuražijo me, konta nisan imala o’ začuđeni’ pogledavanja.
Ljudina, od glave do pete.
Neću bilužit’ šta me sve konsalo, kako san se nosila s brimenon, ni kriva ni dužna, a eto napomenit ću da me Ivan obaša’, prvo se od mene okomera, a ćaća mi i tojo pribotuna’…
Fala ti Gospe moja šta san se u sridu, 25. svibnja 1988. jopet rodila, ka i u onu sridu kad me mater znamenovala.Fala ti , i za Ivanov život, i opraštan mu. Bog blagoslovio čeljad iz Sarajeva, lipon, jerbo su trevili i stali….
Bože, fala ti šta si me o’ goreg zla lukupera.
Lipanj godine Gospodnje 1988.
Ana
P.S. Noćas san sanjala Anu,nekako ušla u se… Pitala san je kako se ćuti nakon trijest godina, prišaplja mi da su ožiljci na duši i tilu timbar onog šta je prošla, a život iđe dalje i zafaljiva Bogu na svakon svitanju…Moli za Draženovu dušu, partijo prvo zemana, i meni zafaljiva..Bol stojećki guca…..
Upoćenu, prenila me cika mačića iz kašete ispo’ balature, utekla jin mater…ter otpunta zabiluži stranicu požmarenog Aninog dnevnika. Poče, da ne smetnen , i sanak svoj…
„Svaka podudarnost sa stvarnim događajima i ljudima je namjerna.“
U Karakašici, 25. svibnja 2018.
Marija Librenjak
