(Kad se svome domu vratih!)
Nanoge san išla i u Vepric i u Solin na zavit za Malu Gospu u zemane, ali zakrakunala sne u Karakašicu svoju ter ni maka prez potribe.Rođendan Gospin u zadnju frajan i molin osamačke…
Zvala me odnikidan prijateljica Neda (mater dobroičinitelja moga, fra Domagoja ), da bi me zabilužila u Sakristiji u crkvi Gospe Sinjske za u Ramu na Malu Gospu. Obli me pot, ki pravon usidilici teško korak vanka zadruge učinit. Ona meni drito, ako ti neš, neću ni ja. Nazvala je da pristajen, Bože zdravlja. Njezin Jakov nas pribilježio i platio. Kako se primicala Mala Gospa , u meni niki nemir, tila san kuću poremetit (sredit) , metit dokumente di toka, da se ne daj Bože, po zamenon svak snađe. Ošla na uređeni izvor Bukvu, napila se vode dičinje, umila i kosu skvasila, ma cilo tilo vodon moga sna obašla. Aj, u subotu namakla gaste za put (ima dobre čeljadi, uvik je i bilo, samo se teško namirit) i ošla u zadrugu, kupila za put štogot i bratu za užnu , prez mene. Zovnile u putu doklen san šijala niz Zeljkovu glavicu dragu Nedu da san odredila ić i oću, ter jon uapelila da me probudi u pet uri jerbo ja iđen leć kadno pivci selo bude. Kaštigala me, e moja Mare, ti mladost prispavaš kunjajuć do deste ure. Promisli granjsajuć, a da šta san, ćutila san se ki da san mladost prispavala. A, jopet, činin račun i snovi me kripe ki ćaćine i materine beside u zemane.
Doklen san zerku kuću deštrigala, likariju, legitimaciju , bananu i zerku soka metila u boršu, ponoć s kanpanela svetog Leopona bati. Ma, ne da mi se propušćat subotnji večernji program. Uto, niko na mobitel zva. Otkantala ga. Zerku prilegla na otoman materin u kužini, ma neće san na oći,zakunjan zeru ter se prenen, biće pet uri, valja se dizat i opremat. Hit radijo me pokušava uspavat, ma jok. Zvirin se , ki da se udajen. Bože, lukuperaj me i te prigode, kad nisan u zeman svoj, šta će mi i sadak, šezdesete na vratin …starost navišćuju..
Poče, jopet ja s teme skrenila, u petipo zove Neda , poremeti mi pismiu s Hit radija. Tila san se jopet vratit zeru pritrenit, ma nek mi se mantalo, velju neću, ko će me više dignit. Obukla se u niku monturu ni tamo ni vamo, ža mi vešte lipe ne obuć, a jopet . iđen tarabason, tokaju gaće, nabacila zerku lakadine od pudera, s ono malo mrvica iz ćoše, saprala se u kajinu u kužini, rimela njanci zere, ma nema veze, prošla četkon i paston krnjatke. Prnjic se iščešljala…Materinin prstenon se okitila, a sat neman kad metit pak ga u boršu ubacila ki i takujin, krunicu , bocunić soka i naravski likariju. Ma ponavljan se, rebanbilo staro čeljade, ne zamirite…
Otra nas dragi Tino , sastanak na dnu Alkarskog, kraj konja…U koj ‘ uš tarabasu sist’, pitamo se,jerbo četri dupkon pune. Aj, reklli da je zabiženo poimenice.
Trevila nako drimna, šudarićon zgužvavin taruć krmelje, dragu čeljad, drago jin šta iđen, a jedna s fb, reče, mislila san da si krupnija, a lipa si, i napita me ćaricon na šestrice.
Druga tarabasa, vođa puta fb prijatelj Josip Jurić-Šolto, mladi bogoslov.
Vrši prozivku. Svi odgovaraju tu, i ka zadnju poslen moje Nede prozva i mene, a ja vrckon, odek, kraj Nede.Bome, na uranku nasmija ji. Kuš većeg blagoslova.
Zaputili se sa Zdravomarijon i Ujmeisusovo.
Ispri’ mene prijateljica s fb, oće me upoznat i nadovida ter kako je prvo dite zanila, kako drugo rodila. Vidin ja na Nedi mojon da jon nije do predike, a ni meni bome. Kadno putujen, najrađe upijan slike krajolika i kadikojeg čeljadeta usput. Blaga
šta pase na travnatin obroncin planina…
Tomačijo nan niko nije kudan iđemo, pomogla draga Neda , jerbo treća jon bota.
Sunce pomalako ispo’ škuri oblaka granilo.
Vrckon bosanska granica, činin račun, ovo je zemlja našizi predaka, a bpme i naša.
Nisan čudo toga stentala , jerbo me pometala dokoni putnica pitanja.
Ajde de, Vran planina ukaza se u osvit dana nedilje svete, naše Male Gospe. Upijala san slike koje učas proletiše. Navišćuje Neda da se spušćamo prema Rami. Gledaj i guštaj, reče. Dašta san. Kii da vidin moju Karakašicu I Milošovo jezero. Učini mi se ki da se domu svomen vraćan, a puta kolkoš.
Došli,uz slike koje nikad neće izać iz glave, skoron na lice mista. Usput stolići, oštarije , čeljadi ki mravi. Pripoznan svoje prijatelje, batin, mašen, ma jok, zamagljeno caklo.Fala Bogu.
Jedva san čekala izać iz tarabase, da prostite, za popišat se (srićon, Gospa me lukuperale salitane ljute (proljeva) , ajde de, reče Nedi, ajmo prvo pišanja štogot popit, ja častin. Oštarija krcata, čudo našog svita.Sili na škanj uz jezero, kelera ni za likariju, ajde dođe, pitamo kavu, ma jok, ja odma nama, onda daj štogot žestoko i čašu vode…Šta će te, Nabrajomo ter orahovicu ter konjak i ko će se sitit šta još, a on otpunta, u mene jedito kuri Ramsaka šljiva. Neda, odmanjiva glavon, ka neće, ja drito naruči pićerin. Lipa, al’ manta, Tila san pola ostavit, al’ Neda račun čini, neš jin svađu zamećat…, nage i iskapi. Ujmeisusovo. Momka pitan kolko zapada, jok, di će on nami naplatit, dragi Zvonimir Jozić. Motala san u možđanin, ovo valja zabilužit, još mu stric fratar.
Odredile prvo mise digdi popišat se i učinit zavit Gospi u crkvi. Prid konduton (zahodom) tišma…Ko će dubit, nisan mogla ni o’ osamlest.Dade mot Nedi i pošli kraj jezera s druge bande, ter iza auta razgrnila lunbrelu i takon lumbrela ovanjcira, služila mi prvo ki bagulina, kadikad ki suk, nekad kišobran, u pučinu podne suncobran, a ove bote , ki picobran.
Sitila san se odma nama hodočašća mojizi ćaće i matere, on s nogu, a onu se pokrivala šotanon. neka i ija ispuni njijovu želju.
Kadno san kod ćaće i matere, palo mi na pamet, kako bi se mater ujtila šotobraco s jednon picukaron i na cjedilu ostavljala ćaću i brata malog…Ćaća kad bi se vratili pribotunava, a mater prez malicije, Anđelka mi je bila gošća. Krstijo se ćaća, ma nije ti u kuću banila, vegon si je u bilomen svitu trevila. Merita te bit sa svojin čovikon i malin…Tereža ćerala po svoju, di će Anđelku ostavit da šija sam, i neka je.
Jeer ne bi…
Kadno bi me neko pozdravijo i tijo divanit s menon, moja Neda bi, ti si došla s menon, prez tebe ne bi ni išla, ne obećaji jin se. Utivi mi Neda besu u možđane ter jon virna bila za ovog puta.
Ušli zeru u crkvu pomolit se , učinit zavit , oko Ramske Gospe tišma, prikrsti se i klekni na oltar Gospe Sinjske, Molila san za sve koji nisu mogli doć, za potribite milosti Gospine, za mir, ljubav, pravdu i sve svoje, naravski i za duše u Čistilištu.Fratar nas je pozvao da posebno molimo za one koji nan iđu na živce, za one koji su nas uvridili, lošo nan se zajmili, molitvom i oprostom im refajmo (vratimo). Takon bi…
Ajde de, ima počet misa, našli na ledinki logu kraj jezera, cerada ispo guzica i šugomani, a lumbrelu otvarali kadno sunce upači. Pravon tilu i duši ugodilo. Tekon kad je misa počela.S Kora se ori Gospina pisma, Evanđelje po Mateju, atroke propivid, fra Sretena, šestog diteta u ćaće i matere.Uriza mi se u srce svaka besida, nek nisan išla za tin. Dobro došli materi iz daleka i bliza. Onoj koja nas je prva poznavala, kojoj smo se povjeravali kao najboljoj prijateljici, onoj koja jedina ljubav daje , a ne pita ništa zauzvrat. Takve su naše majke, živima ljubavlju plaćajmo, a pokojnih se sićajmo i molimo za njih, a i njima.
Naša majka Gospa je naša istinska mater i primit će sve naše prošnje, kušnje, boli, nade, zato je i pohodismo , radujuć se susretu u pitoresknoj Rami na Šćitu.
U četri poglavlja je propovid razdilijo. Nemojte mi zamirti akon ne prinesen kakon toka…
Prvo poglavlja: Neispunjeni snovi. Ni Gospini mladenački snovi more bit da nisu ispunjeni, neželjena trudnoća, muž namiren…Ne imati dicu, a žarko ih željeti. Željeti ostvariti snove karijere, a bit’ kruva gladan…
Sitila san se sviju dičinji i mladenački snova, nisu ostvareni, ali fala Gospi na mirenju i ćarici. Bog dragi nan utire pute. Na nami je slidit ji ustrpljeno.
Izbjeglištvo.Ka šta je i Gospa morala izbjeći iz rodnog kraja, tako su i mnogi naši raseljeni. Doklen je vira snažna , sićanje na rodni prag, i dragi Bog, nade ima da će se u zavičaj vratit njijovi, barenko, praunuci.
Treće poglavlje. Strah. Koga volimo za njega se i brinemo, ali ne možemo živjeti živote ni svoga diteta, brata, sestre, drage čeljadi… I Gospa je bila u strahu za sina kad se od 12 godina izgubio. Ona pripanuta, a on njoj:”Što se brineš , bio sam u kući Očevoj.”
Na roditeljima je i svima koji dicu i mlade volimo, da primjerom života svog utiremo put života njihovog,
Četvrto poglavlje. Ranjeno srce. Malo tko nije doživio bol zbog gubitka drage osobe, a najteža je ona zbog gubitka diteta. Takvoj pokori nas uči naša Gospa u mirenju sa smrću Jedinca, za spas sviju nas.
Kadno je propovjednik spomenuo, dotičući se života od začeća do prirodne smrti, matera koje su za postelju vezane gledale samo plafon, a ćarice pune, jerbo je Bog s njima, sjetih se svojih roditelja, matere najskoli, koju resiše ustrpljenost, predanost Bogu i ljubav….Gospe moja, daj mi ćaćin um i istinoljubivost, a materinu mudrost, plemenitu dušu i viru čvrstu!
Pozdravio je sve hodočasnike, a na koncu i na poseban način potomke Gospe Ramske, nas Cetinjane, koji smo u Procesiji hodili ponosno vijoreći barjak Gospe Sinjske i oni naš Hrvatski… Kašnje i u kolu zatanjcali, atroke oni odjeveni u starinske nošnje Cetinske krajine, mile.
Akon ćemo pravo… vratili smo se domu svom.
Osjetih dom u Muzeju , kao da san se vratila u zemane moga pradida i prababe, u kunparan, oplećak, kućeru o’ muljike, ki da s njimon duvan pačin…
U fratarskom voćnjaku na brežuljku, ćutila san se ki u mojin voćnjacin u ditinjstvu…Pogled zdrije ki voće, uperen prema nebu i jezeru sa sviju strana svita…Ćarica…Neman konta šta san se nabola na trn kadno san kadikoju šljivu tila strunit, jerbo u momen kraju godine ove nisu rodile.
Nabasah na kolkoš drage čeljadi i kadno mi gazeta ponesta, zasvrbi me livi dlan, a prijateljica u šaku livu, rukujuć se s menon, šurni 20 evra. Bože, miline. Neda i ja frajasmo, kako nas o Gospi Malon i merita.
Vraćali smo se oputinon istin uz Vran planinu, obazirala se prema Rami, Šćitu i našon Gospi…Sa sjeton i dušon radosnon…
Ćutih se ki da san na putu bez sna ili u snu dubokon…Tekon Cetina na Trilju me podsjeti da smo blizu kuće, najskoli kadno ugledamo Gospinu crkvicu na Gradu.
Voda prez pristanka teće, A u Rami i na Šćitu napojih se onim što duša moja otpočetka žeđala je.
Pohodih dom predaka, dom svoj, napokon.
U Karakašici, dan poslen buđenja iz snoviđenja, 9. rujna 2019.
 |
|
