Pusti me da sanjan
Ne pači sunce vrilo u oči snene.
Bukon ne bucaj mi uspomene.
Pusti da te volin zagrljajen tišine.
Ne diraj mi prančiok našeg neba
Okusin slanin tvojizi poljubaca.
Pusti srce vlaško neka drima
Ispo’ jasala urojeni’ čežnja.
Neću harfe ni orkestar mandolina.
Jedito želin mir u opsjenon minulin.
Malko ćarice u ‘vin otužnin vrimenin.
Smiraj u naramku materinon,
Melem u šuškalici i ciki dičinjon.
Pusti jedinu k svome izvoru,
Neka sanja ljubav u nidrin zašuškanu.
Upoćenin kolopletin neka snata
Poj zrikavaca omađijan mrlisin ditinjstva.
Ova žena šta se rodi kašnje zemana.
Pusti me da sanjan… oputinon milozvučja…
U Karakašici, 10. srpnja 2019.
Marija Librenjak
Povazdan
Kogot povazdan jide, drugi loču, neki od rađe ne odanu doklen na ni svit ne odu, pak niki jedito gaste pače, a ja bomen ne uvlačin jezik u usta, povazdan.(Iman i drugizi manjkamenata, ali o tomen druge bote) Kad no me niko ne obadaje, ja sama sa sebon, reka bi moj ćaća u zemane, ki s pametnin čeljadeton.
Aj’ odnikinan morala inpoštat nike kuverte, ma priša mi, neće li više dobtt moj rodjak bolesni onu mižeriju o’ pensije ‘rvackog branitelja. Vrckon trkala u varoš, aj kopiraj, aj’ bilužin i lašopašare , navrat-nanos i uz Glavičku, doklen me opija mrlis lipa, zađe Mara u našku Poštu. Tišma velika ,a nima više ni štokrla ni škanja , nit mista za buletin uzet zaraj reda. Bome i Pošta na namin špara. Da na komen će vegon na narodu svomen. Aj, držin govor i pripomeni svimin da ni od dvajest nisan mogla dubit, al’ neću prikoreda, vegon neka pače i pante, barenko me kolpalo.Ćućnila Mara i na kolinin atresu meti, dokumente sve, poče, ispuni i priporuku i povratnicu, mora rodjak bit sigur, šta je da je. A ono prvon vegon je ovo zeru zaladilo, pot rica kosu Marinu, puder se niz smežurano lice cidi, neman konta, najliipšu veštu Mara obukla, boršin, brćolet i silin se sa sunčanin cvikon. Najskoli s materinin bokulicon i prstenon, namiri se Mara u škafetinu u kantunalu na nje, pravon mater o’ gorika izmola, ma je jon bilo za glavon…
Al’ ne vidin, oćorila, slipan, a o’ vida oćale u smrsi u borši ko će nać, jedito ki ćorava kokoš zrno. Aj’ jesan, nabila na nos , ne stoji ovizi nos ovon tintari malon, a jopet svi govore di je nosa da je tutek i ponosa.
Došla Mara na red, doklen predikan prez kraja i konca, ter da mi sestre nema da ne bi’ imala s kin prodivanin dikoju našku besidu ( otkad ode šjor Joko Mandić i malo prvo mater moja gorika, a jesu obećavali da će banit, , pravon jin ugodilo ter se niko ne vraća). Moran Van kazat da ki čeljade jezik umire kad i njegov poslidnji govornik , ter nek’ nas za ultmu jezika roda našoga..
Spomeni ja besidu ni amenta i saplala, odnikidan mi sestra panćenje pritvrdila, a žene će na šalteru upoćene, mi smo draga Mare saplale posve i ni amenta nemamo šta žugate.
Rič po rič, ma ne dangubin ja, doklen predikan, svoje posle ne smetnin, i nikomen red ne kraden. Takon, Bog na pomoć, Mara pošla ća i reče jin, kad je taka u državi kriza, utakat ću konje u Bilanov kar i dotrat par katriga i škanja, da se svit ne lešura ter ću s Hit radija potrat puste dare, u Sinjanju jopet Mara ovanjcirala.
Ne daj Bože, more kogot past i u afan, prva ja. Zbogon, poželi svimin , bageljajuć , a satra me ona friška arija unutra, a vanka fibra o’ četertst gradi , (ko mana ima, akon priživi , bome je dasa ) . Pripomene jedna moje Sinjanje ter moje priče po našku i pisme, a najmlađa i najotnija od njizi reče umisto laku noć da me Bog čuva povazdan, jerbo da je njojzi toja moja besida najvarklija .
Sitin se kadikad riči dragog izmladosti zemana , kalkuliraj zeru… i di se gasiš.
Neka njega u bilomen svitu, ali Maru ni’ko , osin dragoga Boga , neće prominit., ma da je za sve blago svita. Kakvu me Bog nataka, neka me taku i sebi, kad zeman dođe,
uzme…
Eto ti ga na, iđen sadak ća. Bog Vas čuva povazdan!
U Karakašici, 11. srpnja 2019.
Marija Librenjak
Iz škafetina sićanja…
Lito u Goričanu….
Ka curicu,skupa s rodicon, povela me teta u Goričan,u Međimurju, na jednu Mladu misu…
Smistilo nas u drvenu prizemnicu, kod ljubazni domaćina…Od diteta do starca svak vozijo bicikle kroz njijove sokake…Još pantin koltrine kroz koje san obnoć ćirila,jerbo mi se nije drimalo od uzbuđenja,šta od putovanja,svitlaci prid očima od divljenja Varaždinu,nalipšen groblju koje san vidla,zelenin brežuljcin, koji su se pomalako spušćali u ravnicu okolon Čakovca,šta od iščekivanja Mlade mise….
U jednon dvorištu metlo stolove i klupe a okolon drvena ograda…Mene dopala čast zaplesat s mladomisnikon,ujtio me za tadak tanku ručicu,pomilova po ricaston bilon kosi..i zaplesa s menon, a nisan mu ni ramena rukon mogla ujtit.još mu pantin melankoničan pogled modri očiju, ka Drava ,i crne kuštrave kose..čini mi se da je nosio bradu,.a i ime, Stjepan (a i prezime al nek ostane tajna) Povirio mi da je na bratovon pogrebu,koji je nesritno skonča u Dravi, obeća materi i zavitova se Gospi da će u fratre.misto brata….I takon biše….Plesalo se do zore,a babe i didi prikodvedest in bilo,tanjcali ki mlađarija a kako me tek zadivilo kolko plesova znadu, a ja jedva sentiš…Kad je poče TV prijenos Splitskog festivala,prinili crnobilu televiziju u dvorište i pratilo od diteta do stogodišnjaka,nami zavidili šta smo blizon Splita…ujtila sviju sjeta za Dalmacijon,Spliton,pismon ispo škura,moren u suton …a mene opčara toji svit na granici s Mađarskon…Kad je proglasilo pobidnika Splitskog festivala,kolko se sićan Terezu:Sviraj mi sviraj…a Oliver inkanta Skalinadon…,u kasnu noćnu uru..pivci počeli navištat zoru…nasta metež,priko ograde skočio momak,i ubo Katicu,najvarkliju curu u mistu…Teta mi kazala da ga je nikidan ostavila…zaraj drugog….Srićon nije bilo velka zla al mene inkantalo kako boli nesritna ljubav…čak san tojon Katici zavidila….Sigura san bila, nek ni petnestu nisan napunla, da ću tu zvizdanu noć nostalgije za Dalmacijon.Mladu misu i nesritnu ljubav,u aleji drveća i kućica u Goričanu, dugo pantit.
Virujte, ćutin se i sadak ka te litnje noći Splitskog festivala,i sviju koje san srila,u Goričanu…Još negdi iman svečić od fra Stjepana s ričin iz Svetog pisma i danom Mlade mise,negdi je u materinon kantunalu,proburljat ću a sve mi se čini da je to bilo ,76.a kad nađen svečić,nadožuntat ću ovi spomenar…
P.S.Prošvrljala san malko ovin virtualnin sviton i naišla na stihove koje je fra Stjepan lani u rodnon Goričanu recitira:
„Tu me moja draga majka rodila,
Tu me ona prva v cirkvu vodila!
Boga molit, bližnjeg ljubit vučila,
Boga molit, bližnjeg ljubit navčila!”
U Karakašici,9.srpnja 2016.
