planinara izgubila život u mojoj zemlji, u svojim najmilijim planinama, u samo tri dana. Netko sada nije bezoboje. Netko je bez svega.
Kad vas nema, kad ste bezoboje, kad ste zašutjeli jedno drugom odavno, ko grobnice, ko vode ponornice, jutrom se prvo u crnim kronikama tražite. U podočnjacima ti se smije srce, odahnjuje, što konj/koza još je na životu; dok istovremeno prstima preko očiju prekoravaš svoju sebičnu nepromišljenost, jer netko drugi nije. Uvijek netko drugi nije.
Svi koji su bezoboje s nekim tko se pentra po brdima i planinama, ovih su dana umrli dvaput. Jednom ispod silnog Vrana i sleđena jezera, iza spletene kose Grabovčeve Dive, onkraj polja razasutih stećaka, drugi put u krilu Bjelašnice. Ima nešto posebno u ljudima što ne biraju ljude, nego utrobu planina kao jedinu iskaznicu svoje osobne slobode, svog vremena i dana. Što prodaju zadimljena žuganja prenatrpanih birtija za pusti mir ogoljenih visina. Što su sve izopačeno ljudsko, nedotaknutom bjelinom i pustoši zamijenili. Što najbolje traju samoćom u šumama. Gdje ptici i nebu ništa ne trebaš reći, da bi se razumjelo. I zaspeš, a zvijezde ti legnu u šake. I nikad nisi bezoboje, jer planinu imaš. Nekad je toliko imaš da se u tebe samog presadi, da te čuva od džungle ljudskog, kad jednom opet siđeš među ljude.
Voljela sam i njega planinara, i planinu u njemu. S njom sam se više i družila u trenucima naših nesnosno glasnih tišina, kad bi je redovno iskipovao pred moje oči. Evo, pa preskoči ako umiješ, hercegovačka kozo! Ipak, bila je to nadnaravno lijepa planina. Voljela sam i nju, i planinara njega. Rekla čak i Bogu to jutro, đe si kralju, ne dolazim ti često, možda me ni ne znaš, ta što bi me i poslušao, vid’ mi glave…al’ nemoj samo da je on, tamo ispod Vrana, tamo usred Bjelašnice, nemoj samo da su to inicijali koje ja, jako dobro znam.
Dva su mlada planinara izgubila život u mojoj zemlji, u svojim najmilijim planinama, u samo tri dana. Netko sada nije bezoboje. Netko je bez svega. Moj konj je još živ. I svi oni konji i koze s kojima smo zašutjeli odavno, ko grobnice, ko vode ponornice. Još. A to „još“ je najprokletnija i najnestabilnija vremenska odrednica. Nemoj da nas preskoči. I samo zaskoči jednog jutra u novinama. A da ne odvolimo. S oboje. Soboje. Zajedno. Kako Bog zapovijeda. Da planine u nama vode ljubav dok nas ima.
Martina Mlinarević Sopta/Facebook bpz.ba
