Klonim se onih koji mi daju netražene savete, onih koji me procenjuju, potcenjuju ili precenjuju, ljudi koji sebe nadmeno izuzimaju kad se govori o bilo čemu, onih koji o svemu i svima znaju sve, a o sebi ponajmanje. Ako ne mogu da ih se klonim, onda nastojim da ih bar razumem. U tome mi, naravno, pomaže životno iskustvo. Kad mi je jednom davno opadala kosa ja sam stalno na ljudima primećivala njihovu frizuru, kvalitet dlake, bujnost kose. Jednom sam imala višak kilograma i u moje vidno polje su ulazili samo vitki ljudi. Kad sam morala rano na posao, mislila sam o srećnicima koji mogu da spavaju još malo, a onda kad bih bila tužna, uočavala sam osmehe drugih do najsitnijih detalja. Na osnovu onoga što ljudi kod vas primećuju možete sa sigurnošću da utvrdite šta to njima nedostaje. I nije važno da li vas veličaju, kude, savetuju bez pitanja ili glasno ćute. To što ih boli na vama, zapravo ih boli na njima samima.
“Ne bih ovo mogla bez tebe”
Brankica Damjanović
I ne zavaravaj se. Svako je tu onoliko koliko si mu potreban. Čim se potreba smanji ili nestane, nestaće i on. Koliko te to zaboli, tolika je i tvoja potreba za tim bićem. Sve je stvar potrebe u odnosu sa ljudima. Tek kad se odnos preraste i postane stanje ljubavi, tek tad će bol i osećaj nedostajanja minuti. A dotle uzmi svoju bol, rasprostri je i prođi kroz nju svesno. I ne huli. Onaj ko nanese bol odnese zabludu, a to nije malo.
“Setilo se majke”
Brankica Damjanović
