Mladost i ponos od ludosti veći…
Srce me vodi, ja za njim idem…
Kolovoz…
Sunce, zrak gori…
Tišina…
Ne pjevaju ptice…
Prasak…
Prašina, krv, suze i nevjerica
prekriva mi lice…
Padam…
Ne osjetim ništa
i više se ne bojim…
Zagrlim rukama klonulim zemlju,
koju više od života volim…
Kao da letim…
Vidim šume, more i njive…
Vidim zelenu travu
i kuću staru…
Majku kako mi ruke širi…
Čujem oca kako ponosno zbori:
“Ovo je tvoja zemlja,
za nju se umire, za nju se živi…”
Vidim ljude kako sretni
zastavu dižu i svatove
kako prolaze selom…
Sam sebi u oči gledam i vidim
zemlju koju nikome ne dam…
Toj zemlji ostavljam kosti svoje…
Vremenu da razbistri mutnu vodu…
Tebi ostavljam mir i slobodu…
Ne tražim da mi ime
zlatnim slovima pišeš,
niti da ga pamtiš…
Samo ne dozvoli nikad
da utihnu ptice,
da ovoj zemlji svetoj
sramom uprljaš lice…
Rukama ju slobodnim zagrli,
jer u nju sam nadu
kao sjeme usadio, da bolje raste,
krvlju sam je zalio…
Ne tražim da me u zvijezde
zbog tog dižeš
i za slavu se moju boriš…
Ne tražim da mi vratiš
ono što sam dao,
samo me u oči pogledaj i reci,
da ovu zemlju kao ja voliš
i da nisam uzalud pao…
Svoj život sam kao most savio,
da sloboda može preko njega doći,
i zato, kad o ovoj zemlji pričaš,
gledaj mi u oči…
Suzana Šimunović
