NA PJENI OD MORA
Otključala je dveri
ženskog hrama
neimaru pjesniku.,
lišenom sunca.
Ovaplotila slutnju
zabokorila zore sjaj.
U bakreno crvenom pupoljku
uzarenim drhtajem
obojila nebesku provaliju
svoje nutrine.
Sočno zrela…
Vriskom sopstvene tišine
zagrlila njegove varljive sjenke.
Pokidala uzdahe
mudre tišine mora.
I nije disao…
U mitskom rađanju
sunčanog ćutanja praskozorja
Iz blažene putene noći
zarad vaskrsenja
volio je ženu kao molitvu.
U grču praiskonskom
prosuo znoj u izvor sreće.
U svojoj veličanstvenosti
zasuo vinom plavi bezdan.
Drhtala je budućnost
molitvom oproštajnom…
Blud…smrt…i oproštaj
Zdravka Babic
