Postoji jedna vrsta čoveka na kojoj manipulator napravi grešku koju obično shvati prekasno.

Pomisli da je pronašao slabu tačku.

A zapravo je pronašao čoveka koji je svoju slabu tačku odavno pobedio.

Sujetu.

Čovek koji je ozbiljno radio na sebi može da dodje do mesta koje mnogi nikada ne razumeju.

Može da izgubi potrebu da pobedjuje, da se dokazuje, da uzvraća, da bude tražen, da ima poslednju reč.

Može prvi da pridje.
Može prvi da kaže „volim te“.
Može da oprosti.
Može da ostane otvoren i onda kada zna da bi ponos bio lakši izbor.

I baš zato ga je lako pogrešno proceniti.

Jer ljudi često mešaju odsustvo sujete sa odsustvom samopoštovanja.

A razlika je ogromna.

Čovek bez samopoštovanja ne zna svoju vrednost.

Čovek koji je prevazišao sujetu zna je toliko dobro da više nema potrebu da je dokazuje.

Tu manipulator pogreši.

Njegovu iskrenost pročita kao slabost.
Otvorenost kao potrebu.
Praštanje kao dozvolu.
Odsustvo ponosa kao znak da može još malo da pomeri granicu.

I onda posegne za onim što najbolje poznaje.

Povuče se da bi bio tražen.
Uskraćuje pažnju da bi izazvao potrebu.
Stvara neizvesnost da bi druga strana počela da se dokazuje.
Pokušava da povredi ego da bi dobio reakciju.

Ali ne razume nešto veoma važno.

Sujeta je mesto za koje manipulacija može da se zakači.

Povrediš je i ona želi da uzvrati.
Uskratíš joj potvrdu i ona želi da je dobije.
Odbaciš je i ona želi da ti dokaže da si pogrešio.

Ali šta radiš sa čovekom koji više nema potrebu ništa od toga da ti dokazuje?

Tu igra počinje da se raspada.

Ne zato što tog čoveka ne možeš da povrediš.

Možeš.

Možeš mu povrediti srce.
Možeš ga razočarati.
Možeš čak izgubiti njegovo poverenje.

Ali njegovom povredom više ne možeš upravljati njime.

I upravo to manipulator najteže razume.

Čovek koji je prevazišao sujetu može da te voli i da ti to kaže bez straha da ti je time predao moć.

Može da pruži ruku bez osećaja da se ponizio.

Može da ode bez potrebe da ti dokaže da si ga izgubio.

Jer njegovo samopoštovanje nije nestalo zajedno sa sujetom.

Naprotiv.

Tek kada sujeta utihne, vidi se koliko je samopoštovanje zaista jako.

Zato dobro zapamtite razliku.

Slab čovek mora da pobedi drugoga da bi se osećao snažno.

Jak čovek je prošao mnogo teži put.

Pobedio je potrebu da pobedjuje.

I zato je jedna od najvećih grešaka pokušati da upravljate čovekom koji je prevazišao sujetu tako što ćete mu povredjivati ego.

Možete mu slomiti srce.

Ali više ne možete preko tog slomljenog srca da držite konce njegovog života.

To je samopoštovanje bez sujete.

I možda jedan od najviših oblika unutrašnje slobode koje čovek može da osvoji.

Autor: Jasmina Jovanovski

#samopoštovanje #ličnirast #psihologijaodnosa