Jedan siromašni mehaničar spasio je devojku iz D3, ne znajući da je ćerka milijardera

One poslepodne kada je Mateo Agilar pronašao onu devojku među žbunjem, u džepu je imao jedva sto dvadeset pezosa, ruke umazane mašću i dušu umornu od propuštanja prilika.

Sunce je počinjalo da se skriva iza brda koja su okruživala stari put između Keretara i San Migel de Aljendea. Bio je to usamljen put, onakav gde automobili prolaze brzo i niko ne gleda previše u stranu. Mateo je hodao vukući staru kutiju sa alatom, sa košuljom zalepljenom za telo od znoja i praznim stomakom od jutra. Jedan čovek ga je pozvao rekavši da mu se kamion pokvario blizu napuštenog kamenoloma. Obećao je da će mu dobro platiti ako stigne brzo.

Mateo je zatvorio svoju malu radionicu, uzeo autobus, pa kolektivni taksi, i prepešačio poslednji deo puta sa glupom nadom u grudima. Ali kada je stigao na mesto, nije bilo kamiona. Nije bilo mušterije. Nije bilo signala na telefonu. Samo zemlja, suv vetar, zrikavci i onaj gorki osećaj da je ponovo prevaren.

— Opet, Mateo — promrmljao je, gledajući prazan put —. Opet si se zaleteo.

Njegov život izgledao je kao sazdan od vrata koja bi se otvorila taman toliko da poveruje, a onda bi se zalupila pred njim. Studirao je mašinsko inženjerstvo na javnom univerzitetu, uz stipendije, honorarne poslove i neumornu pomoć svoje majke, doñe Rosario. Ona je prodavala tamale, prala tuđu odeću i skupljala novčiće u tegle da bi platila knjige, karte i hranu. Svaki put kada je Mateo hteo da napusti studije, ona bi mu uhvatila lice svojim umornim rukama i rekla:

— Sine, siromaštvo se ne nasleđuje ako se čovek usudi da mu se suprotstavi.

Mateo je diplomirao. Ali diploma mu nije otvorila svet kako je sanjao. Godinama je slao biografije, čekao pozive, išao na intervjue gde su ga gledali od glave do pete, kao da su njegove iznošene cipele govorile pre njegovog znanja. Na kraju je prodao laptop i kupio polovne alate. Otvorio je malu radionicu u siromašnom naselju u Keretaru. Popravljao je automobile, motore, bicikle, šta god bi stiglo. Nije to bio život kakav je zamišljao, ali je bio pošten.

Tog popodneva, prevaren i bez novca za udoban povratak, Mateo je uzeo svoju kutiju i krenuo da pešači ka glavnom putu. Napravio je tri koraka. Onda je nešto čuo.

Slab zvuk. Kao jauk.

Zastao je.

Pogledao je ka žbunju. Isprva je pomislio da je ranjena životinja. Onda je video belu cipelu. Zatim ruku.

Ispustio je kutiju i potrčao.

Među suvom travom, ležeći na boku, ležala je mlada žena. Lice joj je bilo prekriveno prašinom, kosa razbarušena, rana na čelu i odeća umrljana krvlju. Disanje joj je bilo toliko slabo da je delovalo kao da svakog trenutka može prestati. Pored nje, telefon je nastavio da vibrira, ali ekran je bio razbijen.

— Gospođice… čujete li me? — rekao je Mateo, klečeći.

Nije odgovorila.

Potražio joj je puls na vratu. Bio je slab, ali je postojao.

Mateo je osetio strah. Strah da je dodirne i pogorša joj stanje. Strah…
Deo 2 i kompletan finale: ukucajte „Da“ i kliknite „Sviđa mi se“ kako bismo mogli da objavimo celu priču. Hvala vam!!! 💞