Ponekad smo potpuno sigurni u nešto što uopšte nije istina.

Možemo nešto osećati toliko snažno da nam se učini nemogućim da grešimo.

A upravo tada najlakše pomešamo ono što osećamo sa onim što zaista jeste.

Kada se plašimo, svet nam izgleda opasniji nego što možda jeste.

Kada smo ljuti, lakše vidimo tudju krivicu nego sopstveni deo priče.

Kada smo povredjeni, tišinu možemo doživeti kao odbacivanje, udaljavanje kao ravnodušnost, a nečiju nespretnost kao nameru da nas povredi.

I upravo tu često napravimo grešku.

Ne u tome što osećamo.

Emocije nisu neprijatelji koje treba utišati. One nam govore da se nešto u nama dogadja. Da nam je nešto važno. Da je nešto dotaklo naš strah, želju, granicu, uspomenu ili očekivanje.

Ali emocija govori prvenstveno o nama u tom trenutku.

Ne mora nužno govoriti istinu o drugom čoveku ili situaciji u kojoj se nalazimo.

Zato izmedju osećanja i zaključka treba ostaviti malo prostora.

Dovoljno da se zapitamo:

Šta zaista znam, a šta trenutno samo osećam?

Ponekad će se ispostaviti da nas je osećaj upozorio na nešto što smo već intuitivno prepoznali.

A ponekad ćemo, kada se emocija smiri, istu situaciju videti potpuno drugačije.

Zrelost nije živeti bez snažnih emocija.

Zrelost je umeti ih osetiti, razumeti ih, a ipak ne poverovati slepo svemu što nam u tom trenutku govore.

Emocija je stvarna.
Ali ono što osećamo i ono što zaista jeste nije uvek isto.

Autor: Jasmina Jovanovski

#istina #mir #granice #zrelost #samopostovanje #unutrasnjimir #psihologijazivota #emocionalnazrelost