​Iznimno je važno spojiti prirodne potencijale našeg kraja sa znanjem, iskustvom i kapitalom naše dijaspore. Dijaspora je ravnopravan partner u razvoju lokalnih zajednica, a Livno je pravi primjer kako se kroz zajedničke projekte mogu otvarati nova radna mjesta i stvarati dugoročna partnerstva.

​Sve razine vlasti moraju djelovati koordinirano na stvaranju povoljnog poslovnog okruženja. Kroz konkretne korake Vijeća ministara BiH poput projekata energetske efikasnosti i IPA fondova do modernizacije graničnih prijelaza otvaramo vrata za ubrzan ekonomski rast.

​Iskorištavanje europskih fondova i jačanje gospodarstva ovise o našoj proaktivnosti. Samo zajedničkim radom možemo osigurati bolju i stabilniju perspektivu za sve stanovnike Livna.

Danas sam osobno svjedočila vrlo neugodnoj situaciji na kolodvoru Žepče. Jedna gospođa putuje i ima povratnu kartu i prešla je na peron tad dolazi neki gospodin i isto prelazi tamo i razgovaraju o ogradi oko kolodvora tad izlazi dali radnica ili vlasnica pita što im smeta oni govore ograda i gospođa kaže nije fer da se nemože ući ja imam povratnu kartu a gospodin kaže kupit će kartu u busu.Ipak je on morao kupiti kartu tu i kaže ovo nema nigdje 2km uzeli mi za uslugu a kartu sam već platio.A toj gospođi je rekla da će se potruditi da ne uđe u bus,naravno ušla je i otišla ali tu se sad postavlja pitanje: zar se putnici koji imaju uredno kupljenu kartu trebaju bojati hoće li im biti dopušteno putovati? Smatram da svatko zaslužuje poštovanje,pristojan razgovor i korektan odnos,a ne prijetnje i ponižavanje.Ljudi nisu tu da se zastrašuje nego da se prema njima postupa ljudski i profesionalno.

Dobiješ priliku živjeti, disati, voljeti, smijati se, griješiti, padati i ponovno ustajati, a onda se često ponašamo kao da nam je život nešto dužan. Stalno nam nešto nedostaje. Malo više novca, bolji posao, veća kuća, više priznanja, više svega. I dok čekamo da dobijemo ono što nemamo, zaboravljamo uživati u onome što već imamo. A život prolazi. Tiho, dan po dan, i ne pita jesmo li spremni. Nije sreća samo u onome što posjedujemo, nego i u onome što znamo prepoznati. Netko ima mnogo, a nikada mu nije dovoljno. Netko ima malo, a zna se iskreno radovati sitnicama. Netko se smije i kad mu nije lako, a netko pati čak i onda kada mu ništa bitno ne nedostaje. I nemojmo stalno govoriti o svemu što smo zaslužili, a nismo dobili. Ponekad bismo se trebali zapitati i koliko smo toga dobili, a da možda nikada nismo ni znali cijeniti.

Zbog odanosti. Odgovornosti. Obećanja koje ne želi da pogazi.

Kada neko dugo ostaje u nečemu što ga povredjuje, lako je zaključiti da ne zna svoju vrednost. Da nema dovoljno samopoštovanja. Da se plaši da odustane.

Ali šta ako razlog nije nijedno od toga?

Šta ako čovek ostaje upravo zato što zna kakav želi da bude?

Zato što veruje da se obećanja održavaju. Da se od ljudi ne odustaje čim postane teško. Da odanost ima vrednost i onda kada više nije jednostavna.

Takav čovek ne mora biti slab. Ne mora biti nesiguran. Niti njegovo ponašanje mora biti posledica detinjstva u kojem je naučio da tudje potrebe stavlja ispred svojih.

Možda samo ne želi da pogazi ono što smatra ispravnim.

I upravo tu počinje jedan od najtežih unutrašnjih sukoba.

Naše najbolje osobine ne štite nas uvek od bolnih posledica.

Odanost nas može zadržati i onda kada nam nije lako. Odgovornost nas može navesti da preuzmemo više nego što smo očekivali. Želja da održimo reč može nas vezati za okolnosti koje više nisu iste kao onda kada smo je dali.

A ništa od toga ne znači da su odanost, odgovornost ili iskrenost pogrešne vrednosti.

Naprotiv.

Problem je što život ne traži uvek da biramo izmedju ispravnog i pogrešnog.

Nekada nas dovede pred dve stvari koje istovremeno smatramo ispravnim.

Da ostanemo verni onome što smo obećali ili da priznamo koliko nas ta odanost košta.

Da istrajemo u nečemu do čega nam je stalo ili da budemo iskreni prema sebi o onome što nam nedostaje.

Da ne izneverimo ono u šta verujemo ili da ne zanemarimo sopstvena osećanja.

I nijedan od tih izbora nije jednostavan.

Čovek ne želi samo da donese odluku. Želi da posle nje i dalje može da poštuje sebe.

Zato neke odluke toliko dugo odlažemo.

Ne zato što ne razumemo šta nam se dogadja, već zato što nam je teško da odustanemo od nečega u šta još iskreno verujemo.

I tu nastaje paradoks koji se često previdi.

Čovek može toliko da se trudi da ne izneveri ono u šta veruje da na kraju počne da izneverava samog sebe.

Može ostati iz odanosti a ne iz slabosti.

Može čekati iz poverenja a ne iz straha.

Može istrajavati iz odgovornosti a ne zato što ne poznaje svoju vrednost.

A ipak, nijedna od tih dobrih namera ne garantuje da će sve ispasti onako kako se nadao.

Dobri razlozi ne garantuju dobre posledice.

Zato nije pošteno svako ostajanje nazvati nedostatkom samopoštovanja.

Ali nije pošteno ni svako istrajavanje proglasiti dokazom karaktera.

Dve stvari mogu biti istinite istovremeno.

Možemo imati dobre razloge da ostanemo i istovremeno osećati koliko nas to košta.

Možemo iskreno verovati u nešto a ipak se suočavati sa sumnjama, razočaranjima i neizvesnošću.

Možemo biti sigurni u svoje namere a ne znati kakav će biti ishod.

I upravo zato treba biti pažljiv kada tudje odluke objašnjavamo nedostatkom samopoštovanja.

Ne znamo uvek šta čovek pokušava da sačuva.

Nekada čuva odnos, nekada obećanje a nekada sopstvenu veru da ono što ima vrednost zaslužuje i strpljenje.

Nije svako ostajanje dokaz slabosti. Niti je svako istrajavanje dokaz dobrote.

Nekada je ostajanje cena koju plaćamo da ne bismo izneverili ono u šta verujemo.

A ono što nas najviše košta nije uvek ono u šta najmanje verujemo.

Nekada je upravo ono do čega nam je najviše stalo.

https://www.facebook.com/share/1Ca5GadTLS/

Autor: Jasmina Jovanovski