Neke ljude je najteže razumeti upravo onda kada shvatimo da nas nisu lagali.

Da je želja bila stvarna.
Da je osećanje bilo stvarno.
Da su zaista mislili ono što su govorili.

Jer tada ostaje mnogo teže pitanje:

Kako neko može iskreno želeti nešto, a svojim ponašanjem stalno stvarati upravo suprotan ishod?

Tu jednostavna objašnjenja više ne pomažu.

Čovek može nešto iskreno želeti.

Može mu nedostajati osoba sa kojom želi da bude.
Može joj se vraćati svaki put kada pokuša da se udalji.
Može govoriti o zajedničkom životu, zamišljati budućnost, osećati gubitak već pri pomisli da bi mogao da je izgubi.

I ništa od toga ne mora biti gluma.

Naravno, postoji i svesna manipulacija.

Postoje ljudi koji obećavaju ono što ne nameravaju da ostvare jer im tudja nada omogućava da nekoga zadrže blizu.

Ali ovo nije priča o njima.

Mnogo je teže razumeti situaciju u kojoj čovek ne pokušava svesno da obmane drugoga, već je i sam rastrzan izmedju onoga što želi i onoga što je spreman da uradi da bi tu želju živeo.

Jer tada problem nije u tome što osećanja nema.

Problem nastaje kada osećanje dodje do mesta na kojem više nije dovoljno samo osećati.

Kada ono o čemu je govorio prestane da bude samo želja i postane stvarna mogućnost koja od njega traži odluku, promenu ili rizik, isti taj čovek može početi da se povlači.

Spolja to izgleda kao kontradikcija.

Ako želiš, zašto se povlačiš?
Ako ti je važno, zašto ništa ne menjaš?
Ako se plašiš da izgubiš, zašto upravo svojim ponašanjem povećavaš mogućnost gubitka?

Možda zato što očekujemo da čovek u sebi uvek ima samo jedan odgovor.

A nema ga.

Želja ne dolazi uvek sama.

Sa njom mogu doći strah od posledica.
Krivica zbog onoga što bi moralo da se promeni.
Vezanost za život koji već postoji.
Odgovornost prema drugim ljudima.
Strah od gubitka poznatog, čak i kada poznato više nije ono što čovek želi.

Dok je nešto samo želja, moguće je želeti ga bez pune cene.

Ali onog trenutka kada postane stvarna mogućnost, više nije dovoljno odgovoriti na pitanje:

„Da li ovo želim?“

Pojavljuje se drugo:

„Šta ću morati da promenim ako ovo zaista izaberem?“

I upravo tu ponekad počinje povlačenje.

Ne zato što je prethodna želja nužno bila lažna, već zato što se pored nje pojavilo nešto podjednako stvarno.

Otpor prema svemu što bi njeno ostvarenje promenilo.

Zato isti čovek može da se boji da te izgubi i da se istovremeno boji onoga što bi morao da uradi da te ne izgubi.

Može da ti se približi kada mu nedostaješ, a da se povuče kada bliskost počne da traži odluku.

Može da govori o budućnosti, a da ustukne pred prvim korakom koji bi tu budućnost učinio stvarnom.

To je ambivalentnost.

Dve suprotne unutrašnje sile ne moraju značiti da je jedna od njih lažna.

Ali postoji nešto što se lako zaboravi kada pokušavamo da razumemo čoveka koji je rastrzan izmedju njih.

Njegova unutrašnja borba ne odvija se samo u njemu.

Njene posledice živi i osoba sa druge strane.

Jer neko može godinama iskreno želeti.

Može patiti zato što nema ono što želi.
Može biti potpuno iskren svaki put kada kaže šta oseća.

A neko drugi može provesti iste te godine čekajući da to osećanje postane nešto na šta može da se osloni.

Odsustvo namere da nekoga povredimo ne znači odsustvo posledica po njega.

Razumevanje zato jeste važno.

Ali nije isto što i beskonačno opravdavanje.

Može objasniti zašto neko stoji u mestu.

Ne može njegovo stajanje pretvoriti u zajedničko kretanje.

Zato nas pitanje:

„Da li me zaista želi?“

može veoma dugo držati na istom mestu.

Jer odgovor zaista može biti:

Da.

Može te želeti.
Može te voleti.
Može patiti zbog života u kojem te nema.

I opet ne uraditi ono što je potrebno da bi u tom životu za tebe napravio mesto.

Ne zato što je svako osećanje bilo lažno.

Nego zato što istinitost osećanja i sposobnost da se to osećanje živi nisu ista stvar.

Možda zato neke odnose najduže oplakujemo upravo dok još traju.

Ne čekamo više dokaz da smo voljeni.

Čekamo da ljubav postane život.

A ponekad tek mnogo kasnije shvatimo da smo sve vreme imali odgovor na pogrešno pitanje.

Nije više bilo važno:

„Da li me želi?“

Nego:

„Koliko dugo mogu da čekam da nečija želja postane odluka?“

Autor: Jasmina Jovanovski
#PsiholoskeSiveZone #Ambivalentnost #PsihologijaOdnosa #EmocionalniOdnosi #Odnosi