Oteta djedovina u srcu grada: Centar Širokog Brijega pripada obitelji Igora Štimca, a Općina šuti!

Pogledajte crno-bijelu fotografiju desno. Ona svjedoči o jednom drugom vremenu, o radu, muci i znoju naših predaka koji su gradili ovaj grad. Mlinica prije mosta na rijeci Lištici, izgrađena još 1920-ih godina u samom središtu Širokog Brijega, nije bila samo obična građevina, bila je od neprocjenjivog i ogromnog značaja za čitav Široki Brijeg i sve njegove stanovnike.

U to vrijeme, u njoj su radila dva mlina Bošnjaka i dva mlina Tadije Ćavara (šukundjeda Igora Štimca), dok se odmah zdesna nalazila kuća Ljube Štimca. Ta je mlinica desetljećima hranila narod, bila mjesto okupljanja, rada i života čitavog kraja.

Danas govorimo o oko 4.000 metara četvornih u samom najstrožem centru grada, na koje obitelj Štimac i Ćavar imaju potpuno legalno, povijesno i djedovinsko pravo.
Mlinica u vlasnistvu obitelji Štimac je svjedočanstvo pekarskog zanata kojim se i Igorov djed Mihovil bavio i koji ga je odveo na posao u Opuzen gdje mu se otac Vlado rodio.

I gdje smo danas, stoljeće poslije?

Umjesto da općinske vlasti odaju priznanje onima koji su gradili ovaj grad, isprave povijesnu nepravdu i vrate otetu imovinu zakonitim vlasnicima, imamo sramotan prizor. Nekadašnji simbol napretka i žila kucavica Širokog Brijega danas je zapuštena ruševina natrpana smećem, što se vidi na slici lijevo.

Dokle će se ignorirati djedovina i privatno vlasništvo? Oteto se mora vratiti, a povijesni značaj i rad naših djedova ne smiju završiti pod gomilom općinskog nemara i otpada!

Završit ćemo stihovima pjesme Meri Cetinić koja idealno može opisati obiteljsku situaciju Igora Štimca.

ZEMLJA DIDE MOG

Ka dite čula san,
Još se sićan ka i sad
Riči dide mog:
Upamti zauvik
Da u njima vire ni
Nisu oni ka i mi
I tako dodje dan
Da mi čovik dobro znan
Hoće uzest nju,
Al’ mi je ne damo
Jer ona je dio nas
I ostat ćemo tu
Cili život živin tu
Ka u nikom plavom snu,
Jer to je zemlja dide mog
I oca mog
Ja ostajem na njoj
A ona je prilipa
Ka draga divojka
I sva’ko želi nju,
Al’ mi je ne damo
Jer ona je dio nas
I ostat ćemo tu

CENTAR ŠIROKOG PRIPADA OBITELJI IGORA ŠTIMCA

Ako me pitate za koga smatram da zaslužuje posebnu pažnju i kome treba na listi HDZ-a BiH za Zastupnički dom Parlamenta Federacije BiH dati preferencijski glas, izdvojio bihMariju Buhac Slavena Zeljka,  i Andrijanu Katić.

Marija Buhač je nositeljica liste i predsjednica Vlade Hercegovačko-neretvanske županije.

Andrijana Katić je ministrica prometa i veza u Vladi Federacije BiH i kandidatkinja na istoj listi.

Slaven Zeljko također je kandidat na listi HDZ-a BiH za Zastupnički dom Parlamenta FBiH, savjetnik gradonačelnika Grada Mostara i bivši predsjednik Gradskog odbora HDZ-a BiH Mostar.

Screenshot

Kod njih cijenim dosadašnji angažman, odgovornost i odnos prema javnim poslovima. J.C

Neke ljude je najteže razumeti upravo onda kada shvatimo da nas nisu lagali.

Da je želja bila stvarna.
Da je osećanje bilo stvarno.
Da su zaista mislili ono što su govorili.

Jer tada ostaje mnogo teže pitanje:

Kako neko može iskreno želeti nešto, a svojim ponašanjem stalno stvarati upravo suprotan ishod?

Tu jednostavna objašnjenja više ne pomažu.

Čovek može nešto iskreno želeti.

Može mu nedostajati osoba sa kojom želi da bude.
Može joj se vraćati svaki put kada pokuša da se udalji.
Može govoriti o zajedničkom životu, zamišljati budućnost, osećati gubitak već pri pomisli da bi mogao da je izgubi.

I ništa od toga ne mora biti gluma.

Naravno, postoji i svesna manipulacija.

Postoje ljudi koji obećavaju ono što ne nameravaju da ostvare jer im tudja nada omogućava da nekoga zadrže blizu.

Ali ovo nije priča o njima.

Mnogo je teže razumeti situaciju u kojoj čovek ne pokušava svesno da obmane drugoga, već je i sam rastrzan izmedju onoga što želi i onoga što je spreman da uradi da bi tu želju živeo.

Jer tada problem nije u tome što osećanja nema.

Problem nastaje kada osećanje dodje do mesta na kojem više nije dovoljno samo osećati.

Kada ono o čemu je govorio prestane da bude samo želja i postane stvarna mogućnost koja od njega traži odluku, promenu ili rizik, isti taj čovek može početi da se povlači.

Spolja to izgleda kao kontradikcija.

Ako želiš, zašto se povlačiš?
Ako ti je važno, zašto ništa ne menjaš?
Ako se plašiš da izgubiš, zašto upravo svojim ponašanjem povećavaš mogućnost gubitka?

Možda zato što očekujemo da čovek u sebi uvek ima samo jedan odgovor.

A nema ga.

Želja ne dolazi uvek sama.

Sa njom mogu doći strah od posledica.
Krivica zbog onoga što bi moralo da se promeni.
Vezanost za život koji već postoji.
Odgovornost prema drugim ljudima.
Strah od gubitka poznatog, čak i kada poznato više nije ono što čovek želi.

Dok je nešto samo želja, moguće je želeti ga bez pune cene.

Ali onog trenutka kada postane stvarna mogućnost, više nije dovoljno odgovoriti na pitanje:

„Da li ovo želim?“

Pojavljuje se drugo:

„Šta ću morati da promenim ako ovo zaista izaberem?“

I upravo tu ponekad počinje povlačenje.

Ne zato što je prethodna želja nužno bila lažna, već zato što se pored nje pojavilo nešto podjednako stvarno.

Otpor prema svemu što bi njeno ostvarenje promenilo.

Zato isti čovek može da se boji da te izgubi i da se istovremeno boji onoga što bi morao da uradi da te ne izgubi.

Može da ti se približi kada mu nedostaješ, a da se povuče kada bliskost počne da traži odluku.

Može da govori o budućnosti, a da ustukne pred prvim korakom koji bi tu budućnost učinio stvarnom.

To je ambivalentnost.

Dve suprotne unutrašnje sile ne moraju značiti da je jedna od njih lažna.

Ali postoji nešto što se lako zaboravi kada pokušavamo da razumemo čoveka koji je rastrzan izmedju njih.

Njegova unutrašnja borba ne odvija se samo u njemu.

Njene posledice živi i osoba sa druge strane.

Jer neko može godinama iskreno želeti.

Može patiti zato što nema ono što želi.
Može biti potpuno iskren svaki put kada kaže šta oseća.

A neko drugi može provesti iste te godine čekajući da to osećanje postane nešto na šta može da se osloni.

Odsustvo namere da nekoga povredimo ne znači odsustvo posledica po njega.

Razumevanje zato jeste važno.

Ali nije isto što i beskonačno opravdavanje.

Može objasniti zašto neko stoji u mestu.

Ne može njegovo stajanje pretvoriti u zajedničko kretanje.

Zato nas pitanje:

„Da li me zaista želi?“

može veoma dugo držati na istom mestu.

Jer odgovor zaista može biti:

Da.

Može te želeti.
Može te voleti.
Može patiti zbog života u kojem te nema.

I opet ne uraditi ono što je potrebno da bi u tom životu za tebe napravio mesto.

Ne zato što je svako osećanje bilo lažno.

Nego zato što istinitost osećanja i sposobnost da se to osećanje živi nisu ista stvar.

Možda zato neke odnose najduže oplakujemo upravo dok još traju.

Ne čekamo više dokaz da smo voljeni.

Čekamo da ljubav postane život.

A ponekad tek mnogo kasnije shvatimo da smo sve vreme imali odgovor na pogrešno pitanje.

Nije više bilo važno:

„Da li me želi?“

Nego:

„Koliko dugo mogu da čekam da nečija želja postane odluka?“

Autor: Jasmina Jovanovski
#PsiholoskeSiveZone #Ambivalentnost #PsihologijaOdnosa #EmocionalniOdnosi #Odnosi