(Maslina iz Bara, 2250 godina)

Ko si ti, što traješ duže nego vreme,
čija ćutnja znade šta pesnici kriju;
ti, što ti se u dah same zvezde liju,
a kora ti šapće prastare poeme?

MASLINA:
Ja sam čedo vetra, iz plama svitanja,
kad sunce još beše bez imena svoga;
moji su koreni stariji od Boga,
u granama čuvam svakolika znanja.

ČOVEK:
Zar ni ne posrnu pod težinom bola,
kad su kroz te prošli i mač, i pokora;
zar ni ne jauknu kad je pala zora,
a pod tvojom senkom nestajala škola?

MASLINA:
Sve sam ja videla, i hram, i bezboštva,
i decu bez oca, i braću što ćute;
najjače zabole što ljudi ne slute,
da svetlost se rađa iz dubine mnoštva.

ČOVEK:
U meni sve vene, tebe život zove,
ja brojim godine, ti za njih ne haješ;
kako to da nikada ne posustaješ,
kao da molitvom seješ blagoslove?

MASLINA:
Ne traje se da bi vek bio dugačak,
već da bi se ćutnjom svetom svedočilo;
ko ne ište ništa, ipak je merilo,
i stub je postanka, ne ljudski raskorak.

ČOVEK:
Hoćeš li klonuti kad ostaneš sama,
kad niko ne dođe tajne da ti šapne;
kad lišće otpadne, a sunce te sapne,
opet uzdrhtati pod licem bez rama?

MASLINA:
Ne ruši se ono što svetli iznutra,
nisam za pamćenje, već za otkrovenje;
kad u meni zasja zadnje magnovenje,
postaću molitva na istoku jutra.

ČOVEK:
Mogu li da ćutim pod tvojim granama,
da pod tvojom krošnjom zaboravim ime;
u meni je nemir, u tebi su rime,
što sliče molitvi staroj vekovima.

MASLINA:
Priđi, sine zemlje, s prolaznim znamenjem,
ti si prah što traži večitu tišinu;
ja sam samo drvo, al’ imam visinu,
koju koren čuva pod svetim kamenjem.

__________________
© Vesna Milošević

#poezija