Zbog odanosti. Odgovornosti. Obećanja koje ne želi da pogazi.

Kada neko dugo ostaje u nečemu što ga povredjuje, lako je zaključiti da ne zna svoju vrednost. Da nema dovoljno samopoštovanja. Da se plaši da odustane.

Ali šta ako razlog nije nijedno od toga?

Šta ako čovek ostaje upravo zato što zna kakav želi da bude?

Zato što veruje da se obećanja održavaju. Da se od ljudi ne odustaje čim postane teško. Da odanost ima vrednost i onda kada više nije jednostavna.

Takav čovek ne mora biti slab. Ne mora biti nesiguran. Niti njegovo ponašanje mora biti posledica detinjstva u kojem je naučio da tudje potrebe stavlja ispred svojih.

Možda samo ne želi da pogazi ono što smatra ispravnim.

I upravo tu počinje jedan od najtežih unutrašnjih sukoba.

Naše najbolje osobine ne štite nas uvek od bolnih posledica.

Odanost nas može zadržati i onda kada nam nije lako. Odgovornost nas može navesti da preuzmemo više nego što smo očekivali. Želja da održimo reč može nas vezati za okolnosti koje više nisu iste kao onda kada smo je dali.

A ništa od toga ne znači da su odanost, odgovornost ili iskrenost pogrešne vrednosti.

Naprotiv.

Problem je što život ne traži uvek da biramo izmedju ispravnog i pogrešnog.

Nekada nas dovede pred dve stvari koje istovremeno smatramo ispravnim.

Da ostanemo verni onome što smo obećali ili da priznamo koliko nas ta odanost košta.

Da istrajemo u nečemu do čega nam je stalo ili da budemo iskreni prema sebi o onome što nam nedostaje.

Da ne izneverimo ono u šta verujemo ili da ne zanemarimo sopstvena osećanja.

I nijedan od tih izbora nije jednostavan.

Čovek ne želi samo da donese odluku. Želi da posle nje i dalje može da poštuje sebe.

Zato neke odluke toliko dugo odlažemo.

Ne zato što ne razumemo šta nam se dogadja, već zato što nam je teško da odustanemo od nečega u šta još iskreno verujemo.

I tu nastaje paradoks koji se često previdi.

Čovek može toliko da se trudi da ne izneveri ono u šta veruje da na kraju počne da izneverava samog sebe.

Može ostati iz odanosti a ne iz slabosti.

Može čekati iz poverenja a ne iz straha.

Može istrajavati iz odgovornosti a ne zato što ne poznaje svoju vrednost.

A ipak, nijedna od tih dobrih namera ne garantuje da će sve ispasti onako kako se nadao.

Dobri razlozi ne garantuju dobre posledice.

Zato nije pošteno svako ostajanje nazvati nedostatkom samopoštovanja.

Ali nije pošteno ni svako istrajavanje proglasiti dokazom karaktera.

Dve stvari mogu biti istinite istovremeno.

Možemo imati dobre razloge da ostanemo i istovremeno osećati koliko nas to košta.

Možemo iskreno verovati u nešto a ipak se suočavati sa sumnjama, razočaranjima i neizvesnošću.

Možemo biti sigurni u svoje namere a ne znati kakav će biti ishod.

I upravo zato treba biti pažljiv kada tudje odluke objašnjavamo nedostatkom samopoštovanja.

Ne znamo uvek šta čovek pokušava da sačuva.

Nekada čuva odnos, nekada obećanje a nekada sopstvenu veru da ono što ima vrednost zaslužuje i strpljenje.

Nije svako ostajanje dokaz slabosti. Niti je svako istrajavanje dokaz dobrote.

Nekada je ostajanje cena koju plaćamo da ne bismo izneverili ono u šta verujemo.

A ono što nas najviše košta nije uvek ono u šta najmanje verujemo.

Nekada je upravo ono do čega nam je najviše stalo.

Autor: Jasmina Jovanovanovski
#psiholoskesivezone #Samopostovanje #psihologijaodnosa

Nikada neću zaboraviti naš rad u žiriju Melodija Mostara na čelu kojeg je tada bio Ivica Krajač. I našu odluku da skladba “Stari se” Thompsona i Tihe Orlića dobije prvu nagradu i publike i stručnog žirija. Po prvi put u povijesti tog festivala. Stoga se s tom skladbom opraštam od tebe, jednog divnog čovjeka. Počivaj u miru Božjem!

Tihomir Begic
Sućut tvojoj obitelji.

: Prioritet ostaje zaštita prava hrvatskoga naroda

HDZ BiH