Oprosti mi sine…25

Dan je poceo mirno..Lela je zakljucila da nema razloga da se zadrzava u kuci u kojoj je bila Denijeva zena i deca i posle nekoliko sati provedenih s njima zamoli Denija da je odveze do stanice.Na rastanku zagrli Jasnu i privi je sebi na grudi pokusavajuci da zadrzi suze sto Denija prenu iz letargicnog osecaja bezosecajnosti dve zene koje su igrom slucaja bile deo njegovog zivota..
U kolima je drzala maramicu tako da je delicem oka uhvatio samo luk njenih obrva..
Ona je pokusavala da ugusi jecaje a on je posmatrao u zivom cudu jer ona zena iz Brese i ova u kolima su bile dve razlicite osobe..
Jasna…
Sagnula je glavu ne pogledavsi u njega..
Sta se promenilo?Reci mi,molim te..
Cutala je jos uvek guseci jecaje u sebi..
Na stanici joj pomoze s koferom i dalje ne shvatajuci sta se dogadja kad oseti njene ruke oko svog vrata..
Pokusa da se otrgne al ona jos jace zarida i steze ga uz sebe bas onako kao one veceri kad je neprestano ponavljala…Pogresili smo,pogresili smo..
NJena glava je bila na njegovom ramenu a pramenovi kose su mirisali na onu Lelu koju je voleo svom dusom svojom..Taj miris ga ponese i on je primi u zagrljaj privijajuci je uz sebe dok su mu damari kucali zivotom mladog vojnika,nevinog,postenog i krvlju neisprljanog…
Deni,,,saputala je ..
Oprosti…
Ta rec ga u trenu vrati stvarnosti i on joj lagano spusti ruke s vrata…
Ti places..govorila je dok je on vracao srce,dusu i telo u stanje pre sna koji je blesnuo kao spas od svega prozivljenog..
Ne placem..To kisa pada…pokusa da se nasali..
Osmehnu se i ona..
Mahnuo je rukom kad je autobus krenuo odgovorivsi na njenu podignutu ruku i laganim koracima krenu ka autu..
Znaoje da je ta prica ispricana a nekako u dusi je znao da je i ona prica iz kuce tu negde na kraju..
Uz put svrati da se javi vlasniku gde je radio..
Boze covece,pomislih da nikad neces doci il da ti se nesto nedaj Boze desilo…zagrli ga nas Balkanac,bivsi Jugic koji je mozda u onom ludilu pucao na njega il obrnuto..
Onaj iskreni osmeh vrati mu telo u zivot..
Odgovarao je sve o cemu je vlasnik pitao..Isprica mu i da je pocistio travu i trnje kod spomenika njegovih poginulih..Tu zacutase svako sa svojom tugom al samo na tren..Opet osmeh i pozdrav..
Odmori neki dan,kad smo mogli do sad bez tebe moci cemo i dok ne dodjes..Na rastanku mu tutnu u ruke novac koji on kategoricno pokusa da odbije..
Zaboravio si Jugu,brate moj..Znas kad smo se vracali s mora ,cekala nas je plata..Uzmi jer mi mozemo otici iz Juge al ona nece iz nas..
Nerado uze novac i spusti ga u dzep..
Dolazim za dva dana …viknu glasno dok je otvarao vrata od svog auta.Na putu prema domu opet mu se vratise slike koje je hteo da potisne,zaboravi jer mu se cinilo da ce srce otici u paranparcad..

Iz splitske bolnice ,posle nikakvih prognoza za njegovo prezivljavanje bi prebacen u Zagreb..
Dino je uveliko sredjivao papire da njega i majku prebaci preko grane..U Zagrebackoj bolnici ucio je da hoda,da jede..
Dino je nekako uspeo da se prebaci u Zagreb potegavsi sve veze koje je mogao ..Njegov osecaj krivice granicio se s ludilom.
Cinilo mu se da je invalidom napravio svog brata mozda i vise od toga..Odrasli su zajedno,delili koru hleba,pevali i bili jedna dusa..Pucao je u deo svoje duse..
Svracao je kad god je mogao u bolnicu a Denija su gledali kao svog jer je njegovo ime bilo njihovo..To ime koje mu je darivao otac Svetozar mu je sad otvaralo vrata ,onde gde ne bi da je imao neko drugo..
Svakim danom osecao je da se zivot ponovo vraca iako mu je telo bilo svo u oziljcima a desna noga pomalo odbijala poslusnost..
Majka je bila tu blizu bolnice u stanu gde je Dino smestio al je zamolio da ne dolazi u bolnicu da se necim ne oda jer to ne bi bilo dobro za Denija..On joj je posle svake posete pricao o Denijevom napretku nikad ne spomenuvsi desnu nogu..nastavice se…Jagoda Savic