Moja istinita priča o mom djetinjstvu
Moje teško djetinjstvo, na kojeg sam ponosna.
Rođena sam 1974. godine u selu Ledinac, općina Grude. U maloj skromnoj kući živili smo ćaća, mater, baba, did, brat, sestra i ja. Nije bilo puno, ali bilo je naše. Više smo bili sirotinja nego što smo imali, ali čovik se tada znao radovat i komadu kruva i toploj riči.
Živili smo od sadnje duhana. To je bio naš kruv, naša muka i naš ponos. Od ranog jutra do mraka ruke bi bile crne od zemlje, a leđa slomljena od rada. Nije bilo odmora ni za stare ni za male. Svi smo radili koliko smo mogli.
Imali smo i našu kravu Ružu, našu busu. Ka da je anđeo bila. Mirna, dobra, ka da je osjećala svaku našu nevolju. Kad nije bilo ništa drugo, bilo je njeno mliko da nas održi.
Sirotinja čovika nauči šutit i trpit.
Kad sam pošla u prvi razred, dogodilo se ono šta je prominilo cili moj život. Jednog dana dolaze po mene ćaća, brat i sestra. Nismo imali auto, pa smo se tiskali kako smo znali i mogli. Mater mi govori da je mama Mila završila u bolnici u Mostaru. Kažu dobila reumatsku groznicu, pala u komu. Ja malo dite, ne znam ni šta znači koma, samo vidim po licima da nešto strašno nije dobro.
Dolazimo u . Sidimo isprid bolničke sobe, gladni, umorni, u skromnoj robi, ali niko ne misli na sebe. Samo gledamo vrata i čekamo da neko kaže da će mama živit.
I onda izlazi fratar.
Kaže da joj je dao posljednje pomazanje.
U tom trenutku svit mi se srušio. Moja majka imala je tek trideset i sedam godina. Mislili smo da umire. Plačemo svi, baba drhti, did šuti i gleda u pod, a ja samo čekam da neko kaže da ovo nije istina.
Doktori nisu davali nikakvu nadu. Govorili su: „Samo čudo je može spasiti.“
Kad sam je vidila, bila je bila ka krpa. Blida, nepomična, ka da duša više nije u njoj. Nas mala dica, stari baba i did, ostajemo tu dok doktor govori: „Ako bude kakve promjene, javit ćemo.“
Vraćamo se kući.
Tišina.
Samo molitva.
Danima smo molili Boga da nam ne uzme majku.
I onda jedno jutro, spušta se auto niz stranu. Stric izlazi sav zadihan i viče: „Probudila se! Mama se probudila!“
Nikad neću zaboravit taj trenutak. Ka da su je anđeli vratili nama. Ostala je još misec dana u bolnici, a onda je došla kući.
Ali prava muka tek počinje.
Godinama je bila sve slabija, a tek nakon skoro trideset godina, kad smo malo stali na noge i skupili novac za testiranja, doktori su otkrili da je sve izazvao ubod krpelja. Dobila je reumatoidni artritis koji joj je pojeo zdravlje i život.
Vrime prolazi, a mi rastemo uz bolest i siromaštvo.
Ja sam bila odličan učenik. Volila sam školu i knjigu. Mislila sam da će možda doć bolji dani.
Ali opet se sve srušilo.
Ćaća se odao piću.
Sve šta bi zaradio, propilo bi se. Baba i did stari, mater bolesna, nas troje dice još mali. Nije više bilo izbora.
Tada ja preuzimam puno više nego jedno dite triba nosit.
Počinjem must kravu, učim sve poslove, radim po cili dan. Kad prodamo tele, ja sakrijem pare da imamo od čega živit. Polako rasporedim za brašno, ulje, lijekove, za ono najosnovnije.
Ne stidim se svoje sirotinje.
Sirotinja me naučila da budem čovik.
Brat, sestra i did pomagali su oko duhana. Radili smo svi zajedno da preživimo i dočekamo vagu, taj jedini dan kad bi se nadali da ćemo zaradit nešto za život.
A mater…
Svaki dan sve slabija.
Punih dvadeset i sedam godina ležala je u bolesničkoj postelji. Gledati majku kako polako nestaje, a ne moći pomoći, to je rana koja nikad ne zaraste.
Otac u piću nije bio dobar čovik. Koliko smo Božića dočekali u suzama i strahu, samo Bog zna. Dok druga dica čekaju darove i radost, mi smo čekali da noć prođe bez svađe i bola.
Ali uprkos svemu, ostala sam uspravna.
Nisam se predala.
Jer Hercegovka kad padne, ona ustane još tvrđa.
I danas, kad pogledam iza sebe, ne vidim samo tugu. Vidim jednu malu curicu iz Ledinca koja je prerano odrasla, ali nikad nije izgubila srce.
Na svoje teško djetinjstvo nisam ogorčena.
Na njega sam ponosna.
Jer me naučilo da budem borac.
Dijana Alpeza
Nastavit će se… 2026.
