Plaće prosvjetnih djelatnika u srednjim školama Županije Zapadnohercegovačke uskoro će biti znatno veće zahvaljujući uspješno postignutom dogovoru o novoj osnovici koja će iznositi 680 KM.

Nezavisni sindikat zaposlenih u srednjim školama ŽZH prihvatio je ponudu koju je ispred Vlade ŽZH iznijela dopredsjednica i ministrica financija Blagica Leko. Ovaj veliki dogovor službeno je potvrđen potpisivanjem Sporazuma o prihvaćanju osnovice, boda, te izmjene i produljenja Kolektivnog ugovora u prostorijama Ministarstva financija ŽZH u Ljubuškom.

Najveći rast za nastavnike: Početna plaća veća za 414 KM

Iako dogovorena osnovica podiže primanja svih zaposlenih u sustavu, novi obračun donosi najveći rast za nastavnike i stručne suradnike. Njihove plaće rastu za više od 25 posto, čime je Vlada ŽZH stavila jasan naglasak na djelatnike koji kroz nastavu rade izravno s djecom.

Sukladno novom obračunu, početna plaća za nastavnike bez minulog staža iznosit će 1.958,40 KM, dok je trenutačna plaća nastavnika početnika iznosila 1.544,02 KM.

Ministrica Leko i premijer Čović: Rezultat otvorenog i iskrenog dijaloga

Dopredsjednica Vlade i ministrica financija Blagica Leko izrazila je iznimno zadovoljstvo postignutim dogovorom. Podsjetila je kako su ranije već potpisani sporazumi sa Sindikatom djelatnika MUP-a ŽZH te sa Sindikatom državnih službenika i namještenika, istaknuvši da su bolji materijalni status i razni benefiti rezultat stalnog i iskrenog dijaloga sa sindikatima.

Predsjednik Vlade ŽZH Predrag Čović također je potvrdio da je nakon dužih pregovora postignut konsenzus na opće zadovoljstvo svih strana.

„Sretan sam što smo danas potpisali ovaj sporazum i što ćemo moći povećati plaću zaposlenima u našim školama čim Zakon o plaćama, kao i Zakon o izvršenju proračuna prođe skupštinsku proceduru“, istaknuo je premijer Čović.

Sindikat poručuje: Ne pamtimo ovoliko povećanje plaća!

Zadovoljstvo postignutim rješenjem ne skrivaju ni u sindikalnim redovima, što je potvrdila i predsjednica Nezavisnog sindikata zaposlenih u srednjim školama ŽZH Jasminka Petric.

„Ja se ne sjećam da je ikada bilo u postotku ovoliko veliko povećanje plaće. Mogla bih reći prvenstveno zahvaljujući razumijevanju, strpljenju i mudrosti ministrice financija došli smo do ovog, ja bih zbilja rekla, vrlo velikog i važnog dana“, zaključila je Petric.

Čeka se potvrda Skupštine: Na snagu stupaju i dva potpuno nova zakona

Sama osnovica od 680 KM dio je šireg plana uređenja sustava. U proceduri je donošenje dvaju potpuno novih zakona koje je izradilo Ministarstvo financija ŽZH, a kojima se po prvi put u ovoj županiji na sustavan način uređuje oblast plaća i naknada za sve proračunske korisnike. Riječ je o Zakon o plaćama i naknadama korisnika proračuna te Zakon o plaćama policijskih službenika.

Vlada ŽZH je ove zakone usvojila na svojoj posljednjoj sjednici i uputila ih u skupštinsku proceduru. Čim Skupština ŽZH usvoji predložene zakone, službeno će krenuti isplata uvećanih plaća za sve proračunske korisnike u županiji.

www.abcportal.info

– Dokture, baš me ovaj tvoj Raspudić naljutio, umjesto Faljen Isus, odmah mi je zdrmao Tica.

– Uuuf, a što je napravio, provalio ti na ranč?

– Nemoj ti mene zajebavat, provaljuje on, provaljuje, jebali ga amandmani i taj Barry, bjesno će Tica.

– Pa dobro čovječe, bi li ti meni konačno rekao čime te tako naljutio?

– Kakav si ti jebeni komentator kad ne znaš, čitaš li ti išta, aaa? Jebo ga njegov Barry, ‘ko je ta budala? Pa udario po ovim Penavinim i Dabrinim zato što valjda ne znaju za te tipove. Spominje nekog Petrischa, nakve amandmane….Čuj, ne znaju Barryja i Petrischa!?

– A dobro Tica, šta se odma’ žestiš, nek’ spominje.
– Isti ste vi svi, evo baš Lazi govorim. Samo pametujete i nadosirete. Ti još braniš te Barryje, kako li se zovu.

Vodite ih kući.

– A da ti meni Tica pošalješ te Raspudićeve Berryje pa da ja vidim čime te tako naljutio? Nazvat ću te kad pročitam, da bar znam što to branim kako kažeš.

– Evo, Lazo šalji der ovom pametnjakoviću.

Pročitao sam, tipično za Ticu na Braniteljskom portalu, nekakav Raspudićev pljuc po Domovinskom pokretu.

– Evo, pročitao sam.

– I?

– Pa dobro, mogao je malo drugačije, ali to je Raspudić.

Ne vidim tu baš nekog napada. Što si se svezao za to što spominje Berryja i Petrischa, amandmane?

– A ovo metiljanje, šićar, srozavanje, to nije napad!?

– Pa dobro, je, ali oni si međusobno svašta reknu. Ne ostaju njima dužni ni Josić, Dabro, Kukavica, zajebani su i oni.

– Jebo ga njegov amandman. K’o da od tih njegovih propalica Barryja zavisi nešto hrvatsko, kakvo je to pitanje – znaju li za njih!?

– Pa dobro, treba to znati kad govoriš o Hrvatima dolje.

– A je li!? Zna li on Jozu iz Rakitna, Juru iz Zlosela, Dulu iz Studenaca, Mikija iz Cima, da nabrajam dalje, a?

Tica me do suza nasmijao.

– Jebi ga Tica, ti stvarno znaš izvoditi. Tko su ti ti tipovi?

– Dokture moj, o tom ti i govorim. To su moji ratni pajdaši, zajeban narod. Zar je vridniji taj Berry od njih, a? Oni su Hrvati a nije taj Barry, šta njega ima pitati o nama tko drži do sebe!? Nego, k nozi marvo i da te nisam čuo. Tako sam ja s tim kacigašima u ratu.

– Ne mora te tvoje sve znati Raspudić da bi se tebi svidio. Ne vjerujem da zna i tebe…Slažem se da njih treba pitati.

– E pa mora. Bogare mi onaj Dabro zna ovak’e, svakoga u glavu. On zna što ljudi žele…boli njega neka stvar za ove Raspudićeve. Za to sam se ja tukao, a ne za ove Plenkovićeve demokracije i maglurine.

– Da se to ti nisi upisao u Domovinski pokret?

– Nemoj zajebavati, evo u to Raspudićevo Drito ću….

– Bome, ti si uvijek bio drito, prsnuo sam opet u smijeh.
Nasmijao se i Tica.

Pa nakon kratke stanke nastavio prijetiti Raspudiću, a bome i meni, svim “pederčićima i zalizancima”, a pogotovo “štreberima”.

– Umjesto da podrži ljude jer pokušavaju napraviti pravu stvar za narod, on ih vrijeđa. Da je znao pomoći ovom narodu, pomogao bi. Što se više borio, sve gore.

Da smo mi tako ratovali, danas bi ja bio Lazin zarobljenik a ne Lazo moj, odvali se Tica smijati, uz popratne Lazine psovke koje su dopirale do telefona.

– Pa dobro….

– Nije dobro. Reci der tom štreberu i njegovim Berryjima da mu nije bilo ovak’i k’o Dabro i Kukavica, da Dule, Jozan, Jure, Miki i ja nismo puškarali Mostarom, zvao bi se on danas Hamdija a ne Nino. Đe mu tada bio taj Barry i amandman, a?

– To bi ti opet ratovao?

– Naratovao sam se ja, ali nisam zaboravio mozak i obraz. Niti su ovi ljudi. Ne trebaju nama pametnjakovići soliti pamet, bolje mi razumimo Dabru nego vas sve zajedno. Dozovite se pameti, ne smetajte ako ne želite pomoći.

– Uuuuf, ti me izgrdi k’o nitko, a kao ljut na Raspudića, što njega ne dograbiš?

– Nemam mu broj, ti mu prenesi. Zato te valja malo potkačiti, da ozbiljnije shvatiš, he, he. Ne dirajte poštene ljude, koji bolje od vas znaju što narod ‘oće a ne boje se k’o vi potući za svoje. To prenesi tom Barryju, Raspudiću, svima. Kad ‘oće drito, evo mu drito!

– Života mi sad ću to sve napisati.

– Zato ti i govorim. Nek svi znaju s kim imaju posla, dozlogrdili su. Bolje me ne ljutiti.

– A joj, joj, jesi navro.

– Jesam. I ‘oću. K meni dolaze pametniji ovdje od tog Raspudića, ni’ko se ne kurči, svi podupiru ove iz Domovinskog pokreta, Dabru pogotovo. Neka su u nekim stvarima bitange k’o i ja, ali, što je pošteno, pošteno je.

Tica je zastao, čulo se samo ljutito otpuhivanje.

– Čuj, ne znaju Barryja!? Jebo ga Barry da ga jebo!

Milijarder je mislio da je izgubio vid.

Mislio je da je tama sudbina.

Mislio je da ga žena pored njega neguje, štiti i stoji uz njega otkako je svet postao crn.

Onda, jedne večeri, dok je sedeo sam na hladnoj klupi u parku sa štapom u rukama i samo tišinom oko sebe, beskućnica je stala ispred njega i izgovorila rečenicu koja mu je srušila ceo život.

„Nisi slep. Tvoja žena ti svakog dana stavlja nešto u piće.“

Nije ga pitala za novac.

Nije se objašnjavala.

Nije zvučala zbunjeno, ogorčeno ili očajno.

Zvučala je sigurno.

Onda je otišla.

A milijarder je ostao ukopan, prsti su mu se stegli oko štapa, dah mu je zastao u grudima dok su mu se reči iznova ponavljale u mislima.

Nisi slep.

Tvoja žena.

Svakog dana.

Godinama je verovao da je njegovo slepilo nesrećan slučaj u životu, neka okrutna sudbina koja mu je oduzela svet kojim je nekada vladao moći, bogatstvom i samopouzdanjem.

Nekada su ga se bojali.

Poštovali.

Nedodirljiv.

Ali slepilo je promenilo sve.

Učinilo je vilu većom i praznijom. Učinilo je da svaka soba zvuči nepoznato. Učinilo ga je zavisnim od glasova, koraka, ruku na njegovoj ruci i žene za koju je verovao da ga voli.

Njegova žena mu je svakog dana donosila piće.

Uvek nežno.

Uvek pažljivo.

Uvek glumeći da je jedina osoba u njegovom životu kojoj je istinski stalo.

Ali sada se svako sećanje izvrnulo.

Svaka čaša koju mu je stavila u ruku.

Svaka umirujuća reč.

Svako „popij ovo, pomoći će ti“.

Svakog dana se osećao slabijim, tamnijim, daljim od čoveka kakav je nekada bio.

Šta ako nikada nije bila bolest?

Šta ako nikada nije bila sudbina?

Šta ako ga je osoba kojoj je najviše verovao polako uništavala?

Te noći, sedeo je sam u svojoj sobi držeći čašu koju mu je dala.

Ruka mu je drhtala.

Hteo je da je baci u zid.

Hteo je da je pozove i zahteva istinu.

Ali se zaustavio.

Jer ako je beskućnica pogrešila, uništio bi svoj brak zbog reči strankinje.

A ako je bila u pravu, suočavanje sa ženom prerano bi je upozorilo.

Sakrila bi sve.

Postala bi oprezna.

Pobrinula bi se da nikada ne pronađe dokaz.

Zato je milijarder uradio nešto teže od vikanja.

Ostao je tih.

Sledećeg jutra, tiho je pozvao agenciju za kućne usluge i zatražio pouzdanu sobaricu. Nekoga diskretnog. Nekoga ko bi mogao da se kreće kroz kuću neprimećeno.

Kada je sobarica stigla, pozvao ju je u svoj privatni kabinet i zatvorio vrata.

Glas mu je bio miran, ali svaka reč je nosila težinu.

Ovo nije bio samo posao.

Bila je to odgovornost.

Rekao joj je da mora pažljivo da posmatra njegovu ženu, ali da njegova žena nikada ne sme da sazna.

Ni na trenutak.

Sobarica je pažljivo slušala dok joj je objašnjavao najvažniju stvar od svih.

Piće.

Čašu koju mu je žena pripremala svakog dana.

Morao je da zna šta ide u nju.

Svaki pokret.

Svaku flašu.

Svaki skriveni trenutak.

Ništa nije bilo premalo.

Od tog dana, sobarica je postala senka unutar vile.

Čistila je.

Nosila je poslužavnike.

Spuštala je pogled.

Ali je posmatrala sve.

Isprva ništa nije delovalo očigledno.

Milijarderova žena se kretala kroz kuću sa uvežbanom smirenošću. Glas joj je bio mek. Ponašanje joj je delovalo normalno. Ponašala se kao odana žena koja brine o mužu koji više ne vidi.

Ali tajne se otkrivaju kroz male navike.

Sobarica je primetila pauze.

Poglede.

Zaključane fioke.

Brze pokrete kada je mislila da niko ne gleda.

Onda, jednog jutra, žena je najavila da ide na pijacu.

Sobarica je pošla s njom.

Tokom vožnje, žena je pričala opušteno, kao da ništa na svetu nije u redu. Govorila je o običnim stvarima, potrebama za kuću, obavezama, kupovini.

Ali kada su stigle na pijacu, sobarica je primetila gde se zadržala.

Mala medicinska apoteka.

Uvučena između prepunih radnji.

Žena je ušla unutra i kupila bočicu leka.

Brzo.

Tiho.

Sakrila ju je među ostale stvari kao da je ništa.

Bilo kome drugom, možda bi delovalo obično.

Sobarici je delovalo kao prva pukotina u zidu laži.

Vratile su se u vilu u tišini.

I od tog trenutka, kuća više nije delovala kao dom.

Delovala je kao zamka.

Onda je sobarica primetila nešto drugo.

Neki muškarac je stalno dolazio.

Uvek sa crvenom kapom.

Dolazio je prečesto da bi bilo slučajno.

Pričao je sa milijarderovom ženom sa previše udobnosti.

Smejao se s njom.
Deo 2 i kompletan finale: ukucajte „Da“ i kliknite „Sviđa mi se“ kako bismo mogli da objavimo celu priču. Hvala vam!!! 💞