Te reči nisu pale u prazno.
Pale su u nju.
„Voleo bih da si mi majka.“
Dragana je ostala nepomična, kao da je neko u njoj ugasio svaki pokret koji bi je odveo u pogrešnom pravcu.
Nije mogla da odgovori.
Ne zato što nije imala šta.
Nego zato što bi svaka reč bila izdaja — ili njega, ili istine koja ih je vezala.
Dragan je sedeo preko puta nje, i prvi put nije tražio objašnjenje.
Samo prisustvo.
Kao dete koje je umorno od svega što ne razume, ali tačno zna gde mu je mir.
,, Kad si ovde… .. rekao je tiho, gledajući u sto , meni je nekako lakše.”
Dragana je lagano podigla pogled.
U njemu je bilo sve ono što nije smelo da postoji naglas: toplina, zaštita, i nešto što je prelazilo granicu obične vezanosti.
Ona nije znala kada je počelo.
Možda onog dana kad ga je prvi put videla ispred škole.
Možda mnogo ranije, u trenutku kad se njen život raspao pa je sve što je ostalo počelo da traži svoj oblik.
Ali sada je bilo jasno:
ona nema nikoga osim njega.
I on, iako to ne zna, nema nikoga osim nje.
Ne u smislu koji se vidi.
Nego u onom dubljem, tišem, opasnijem smislu … gde se sigurnost ne bira, nego prepoznaje.
Dragan se malo pomerio bliže.
Ne kao neko ko traži granicu.
Nego kao neko ko proverava da li je još tu.
,, Ne znam zašto… nastavio je, zbunjeno , ali kad te vidim, imam osećaj kao da te znam odavno.”
To je bilo to.
Ta rečenica.
U njoj se sve spojilo.
Njena prošlost, njegovo neznanje, i ono što je krv pamtila a reči nisu smele da izgovore.
Dragani su se prsti stegli na ivici stola.
Srce joj nije lupalo kao ranije.
Sad je samo bolelo, tiho i stalno, kao nešto što se ne može izvaditi.
Sklopila je oči na sekund.
A kad ih je otvorila, glas joj je bio jedva čujan:
,, Ostani tu”.
I to nije bila molba.
To je bio jedini način da preživi.
Dragan je klimnuo glavom, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
A ona je shvatila najtežu istinu od svih:
dete koje traži majku ne traži objašnjenje.
Traži mir.
A ona je, bez obzira na sve, postala njegov jedini mir.
I njegov najopasniji bol.
Pricala je o svom bolu,brzo,krijuci pogled od izvora..
Pricala je o prvom podoju,o odvodjenju njene duse koja je posle lutala po bolnicama,vracarama da se vrati sebi..
Pricala je o laganom umiranju bez zala i tuge..
Gledao je u nju..
Posle prosutog bola okrenula se i ona njemu..
On je prvi pruzio ruke..
Grlila ga je svom tisinom svoje duse..
Nisu govorili nista..
On je nekako znao da je taj zagrljaj ono za cim je zudeo od rodjenja..
Ona je znala da zivot polako ozivljava sve ono propusteno i izgubljeno..