IZUMIRE PROŠLOST
Sjećate li se obućarskih radnji za popravku cipela, uličnih majstora za popravku kišobrana, krojača, opančara, tkalja na razboju…?
Sva imućna gospoda vozila se zapregom po gradu. Bili su jako rečiti, otmeno obučeni i činilo se kao da su u najvećoj snazi. Kaldrmom se širio miris muškatle sa balkona, drugog cveća retko je bilo. Iz širokih avlija čuo bi se žamor otmene gospode i kuckanje čaše vina ili rakije iz tek natočenih buradi.
Cipele za decu su pravljene u radnji do Panta bojađžije. Tu su se djeca najčešće okupljala i igrajući se radoznalo bacala pogled na prozorče, gdje je uvijek bilo poređeno nekoliko najnovijih modela cipelica. Petrova vešta ruka po svu noć je radila ispod visoke mensingane lampe u kojoj je goreo petrolej. I danas se takve lampe čuvaju kao uspomena na jednu lepu prošlost.
Vešte ruke žena su radile ručne radove, plele, tkale, šile i vezle. Za život su se itekako snalazile.
I nisu se libile nijednog posla.
Tada su gotovo svi bili siromašniji u nemanju svega onoga što danas imamo, ali ništa manje dušom siromašniji.
Živelo se i radilo dostojanstveno, ma kojim poslom su se ljudi bavili.
Danas gotovo nema majstora u gradu. Odlaze lagano, kao da nestaju. Zanati polako izumiru. O njima se samo sa setom priča.
Dve suze kapnuše niz obraz Petrije, dok se povuče nazad i uspravi uz jastuk.
-Danas đeco, sve pokvareno se baca na one njive, livade i izvore koji su nas nahranili i napojili. Nema tko bi se šta popravio.
Eno sa kace u kojoj smo šljive skupljali, ispalo nekoliko duga i nema više vajde od nje. Može slobodno da se oćera u potok. Poslednji od pintora bio je u selu Živojin. Pravio je i burad gotovo do same smrti. Jedino Pavlovo bure nije završio. Posle njegove smrti pričali su da nije dobro, što bure nije završeno. Pravi razlog nitko nije znao, jedino su ono ponavljali…
– Ne valja!
I letine više po poljima nema. Nakon smrti komšije Milovana i nesreće rođaka Radovana, njive ostaše neuzorane.
A Radovan je to sa posebnom ljubavlju radio. Svaku vrzinu i kovrag bi raskrčio. Često je znao reći…
-Moram sve da zategnem. Onda bi malo kroz osmeh nastavio, ako umrem, ko će mi imati raditi. Ko će ovu ljepotu ostaviti…
Zapamtite, tako vam Boga ovdje da me čuvate. Dok je u jednoj ruci držao flašu sa rakijom, drugom je pokazivao ćošak livade, pored samog puta.
Đeco moja… nastavi Petrija…
Salaši i ambari po selima ostaše prazni, vremenom nazubljeni, ni klip kukuruza da im se pod strehom okačen nasmeši. Kad sam ja bila djete, tu se uz muziku komišalo do posle ponoći. Tu sam se naslušala i svakih priča. Posle toga noćima nisam smela iz kuće sama da izađem.
Pričalo se o vampirima koji su noću bili po vodenicama. Od priča bi se svakome krv zaledila. Obrad je jednu noć devet puta obišao oko vodenice, đavo mu put određivaše, dok se borio da nađe put ka kući. Kada je prvog pevca čuo da kukuriče, put mu se sam otvorio i vampir je tako nestao.
Vodenički kamen je od neke sile noću pucao. Držao je Obrad glogov kolac okačen o vrata, drugim je miješao žito dok se mlelo. Znao je deda da se vampiri toga plaše, ali uvijek je gledao iz mlina, po danu kući da se vrati.
Ljiljana Skelić Vemić
(moguće nastaviti…)
